Igrao je za Dinamo i dao gol Zvezdi zbog koga je ostala bez titule

Modričanin Mato Stanić ostao je upamćen po golu Crvenoj zvezdi za vinkovački Dinamo 1986. Ispostavilo se da je tada izgubljeni bod Beograđane koštao titule šampiona Jugoslavije. Stanić je nižeg rasta, okretan, vižljast, a za golmane prava opasnost. Nadimak mu je Džimi, a on pojašnjava kako ga je dobio:

- Džimi sam postao u Vinkovcima. Tada je u Zagrebu poznat bio pevač Džimi Stanić. Onda je na treninzima jedan naš igrač rekao „Džimi“ i to je ostalo za ceo život.

Rođen je 30. maja 1962. u Modriči. Na nagovor drugara postao je fudbaler.

- Rođen sam u Donjim Kladarima kod Modriče i fudbal sam igrao sa starijima od sebe. Prvi put sam došao u Modriču kad sam krenuo u srednju školu. Moj drugar, ekstra talenat Željko Dujmović, polomio je nogu, pa nije postao mega zvezda. On me je preporučio Modriči. Tu sam proveo pet sezona. Malo sam igrao za omladinski tim,  brzo sam prebačen u seniore. Otišli smo u Kladanj na pripreme. Bivši igrač Partizana, Subotičanin Lajčo Jakovetić, došao je za trenera. Prepoznao je u nama talente i davao nam šansu. Kasnije sam prešao u vinkovački Dinamo. Naime, direktori modričke Stolarije, dr Milan Jelić i Anto Adžamić, preporučili su me Dinamu. Otišao sam na probu i prošao – jedini od 25 igrača. Potpisao sam profesionalni ugovor. Obožavao me je Tonko Vukušić, ali je za trenera došao Nedeljko Gugolj. Kod njega sam često sedeo na klupi, ali kada sam dobio priliku, igrao sam protiv najvećih jugoslovenskih klubova. U Dinamu sam u prvom mandatu proveo 18 meseci.

Staniću je boravak u Vinkovcima bio najlepši period njegovog života.

- Bio sam mlad, Prva jugoslovenska liga, stadioni krcati. Debitovao sam protiv Hajduka i pobedili smo 3:1. Za Splićane su igrali braća Vujović, Blaž Slišković, Ivan Gudelj… Kasnije su došli dueli sa Zvezdom, Partizanom, zagrebačkim Dinamom, san mi se ostvario.

Mogao je zajedno sa legendarnim Draganom Džajićem da slavi rođendan da 6. aprila 1986. nije postigao  pobedonosni gol protiv Crvene zvezde u Vinkovcima. Izgubljeni bod Beograđane je koštao titule šampiona Jugoslavije. Danas o tome govori otvoreno, svestan da je prošlo mnogo vode Bosutom.

- I danas mi nije jasno šta se tada događalo. Navodno su stariji igrači znali da je dogovoreno da se meč završi nerešeno. Možda su to bili Zdravko Borovnica, Milorad Rajović i još dva ili tri igrača. Naš golman Budinčević branio je čudesno. Kasnije sam rekao da je ostalo pet minuta i da su mogli da puste gol da Zvezda izjednači. Međutim, kada sam ušao u svlačionicu, zagrlio me je trener Nedeljko Gugolj i rekao: „Neka si ti njega, mali, dao“. Obojica smo se smejali. Govorili su mi da me je taj pogodak koštao bolje karijere, ali sam igrao do 39. godine.

Stanić je nosio dres Rudar Ljubije, negde je izjavio da se u Rudaru, posle tzv. velike četvorke, najbolje plaćalo.

- Rudar je po pitanju finansija bio izuzetno korektan. Davali su nam i stanove, i ja sam ga dobio. Mogao je komotno da uđe u Prvu ligu Jugoslavije, ali politika to nije dozvolila – bilo bi previše klubova iz BiH.

Mato je mnogo lepih uspomena poneo iz dva mariborska kluba Željezničara i Maribora.

- Osvojili smo kup, igrali smo u Evropi. Dao sam Rumunima dva gola i tako im „doveo“ na Ljudski vrt Borusiju iz Dortmunda. Klub je jako profitirao.

Stanić je igrao i u Torontu.

- Tamo je sezona trajala devet meseci. Odveo me je Tonko Vukušić, a druge sezone vodio me je Ivica Šangulin. Bio sam prvi strelac ekipe, a jednu sezonu i strelac lige. Nudili su mi svašta, ali bio sam jugonostalgičar. Vratio sam se u Prijedor, a kad je izbio rat, otišao sam u Srbiju i tamo neko vreme igrao, pa se obreo u Sloveniji. Kasnije sam bio u Rudaru iz Breze, a odigrao sam i tri humanitarne utakmice za reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

Po svemu sudeći, gol Živanu Ljukovčanu nije ga preporučio Zvezdi, Partizanu, Hajduku ili zagrebačkom Dinamu.

- Kad gledam iz ove perspektive, bilo je mnogo  vrhunskih asova. I Druga liga Jugoslavije bila je izuzetno jaka. Prštalo je na sve strane.

Stanić danas živi na tri destinacije, u Prijedoru, Rijeci ili Minhenu.

- U Nemačkoj su mi ćerka, zet i unuk. Često idem kod njih. Lepo mi je, ne žalim se. Srećan sam kad sretnem nekog od fudbalera iz onih naših, zlatnih vremena.