Зашто лопта, ипак, нема адресу?

И док на теренима готово свакодневно сведочимо и учествујемо у потврди да лопта нема адресу и да фудбалска игра не чека конгресе или неке друге састанке, корпоративна машинерија у стакленим палатама покушава да успостави сопствени привид стварности. Фудбал, наиме, не живи у административном вакууму, нити пулсира по диктату бирократских календара; јер је фудбал као река, он дише и тече непрекидно, независно од декрета из Цириха. Па ипак, када је Љубивоје Ршумовић у својој књизи „Два јаја на око“ записао да не постоји коначна срећа, већ само тежња ка њој, те да је та тежња заправо „стално успостављање равнотеже између жеља и могућности, тражење праве мере“, он је, ненамерно али непогрешиво, дао најпрецизнију дијагнозу управо овог модерног фудбалског времена или тренутка.  Фудбал је данас постао полигон на коме се најрадикалније осликава оно чувено Ршумово питање: „Шта је то што човека гони да жели више него што му треба? Да узме више него што може да поједе? Да откине више него што може да понесе? Да има више него што му је довољно?“

Уочи  нових избора за председника ФИФА, заказаних за март, светска спортска јавност поново упада у исту, добро режирану хистерију. Стварају се митови, ломе се геополитичка копља, а око Ђанија Инфантина плете се наратив свемоћи. Систем покушава да нас убеди у колосалну заблуду: да је административни трон важнији од самог трчања на трави. Потенцира се председник, потенцирају се милијарде, као да фудбал почиње и завршава у њиховим стакленим ложама. Са обећаних милиона из ФИФА форвард програма којима се умирује и осигурава гласачка лојалност унутар укупно 211 националних савеза широм планете  и бесомучним сабирањем рачунице у којој два пута два мора бити четири, изграђена је тврђава од бројки. Али, технократе као да  забораве основну истину: све те њиве милијарде настале су на једној обичној, округлој кожној лопти, која тражи управо онај ирационални фудбалски пропламсај – оно „достојевско“ два пута два је пет.

Док се у јавности месецима дизала прашина око одбране фудбалских принципа, иза кулиса се одвијала стратешка и прорачуната политичка борба. Цео овај циришки маневар заправо неодољиво подсећа на легендарни боксерски меч у Киншаси 1974. године, када је Мухамед Али применио чувену тактику „Rope-a-dope”. Али је рундама свесно стајао на конопцима, играо бункер и примао тешке ударце од надмоћног Џорџа Формана, чекајући да се моћни шампион потпуно истроши у својим силовитим налетима. Када је у осмој рунди Форман остао без снаге, уследила је муњевита Алијева серија која је решила меч. ФИФА ПР секунданти, који кеирају и контролишу наратив ,  у овој фудбалској драми урадили су је исто: Инфатино је издржао  медијске притиске и европске ултиматуме на конопцима, а... онда је финансијским пакетом од 25 милиона долара по чланици и дипломатским везама с оне стране Атлантика прешао у контранапад. Изградњом геополитичког сидра у САД кроз отварање канцеларије на Менхетну и доделом предстојећих турнира, северноамерички блок је преко ноћи заборавио на побуну.

Изгледа да је борба завршена у корист тренутног председника ФИФА пре него што су избори званично и почели. На недавним великим конгресима, чак су и дојучерашњи критичари јавно гласали за важност јединства, јер се подршка у глобалном фудбалу обезбеђује финансијском сигурношћу, а не декларативним принципима.

Док се на вишим инстанцама води овај елитистички рат, прави фудбал тихо иде својом путањом. Он тече истом оном рутом којом је кренуо још из блатњавих дворишта енглеских радника, са фабричких стаза, из сиротињских четврти Јужне Америке и са прашњавих пољана Африке. Ршум подсећа да је тежња ка срећи заправо „свест о пореклу и размишљање о завичају“. А завичај фудбала нису луксузне ложе нити политички самити; његов завичај су раднички корени, колективно уточиште и солидарност. Игра не зависи од председничких већања; она зависи од дечака који у сумрак шутира лопту о зид, тражећи ону чисту шансу, а не чин, тражећи могућност избора, а не коначан избор.

Поносна фудбалска Европа није поклекла – јер она званично одбија пакт са овим поретком и чврсто стоји иза своје оптужнице – већ у самој немоћи Старог континента пред овом планетарним расподелом новца. Та иста Европа, која је вековима била центар моћи, одједном схвата своју застрашујућу изолованост . Све зато што живимо у поретку где важи сурово правило: ко контролише наратив, контролише свет.

А стварност нуди нешто сасвим друго. Зашто се у овој гунгули не пише о 550 младих људи, дечака између 17 и 20 година, који ове сезоне играју у Лиги шампиона, Лиги Европе и Лиги Конференција? Они су живи доказ да систем није успео да убије репродукцију чистог талента. Зашто се ћути о фудбалском пролећу на турниру у Бакуу, о пуним стадионима широм планете где људи и даље хрле због заједничког сна? Те стотине младића који тек улазе у арену не трче за деоничарска друштва, већ за чисту лепоту игре.

Овај сукоб корпоративне бахатости и примењеног романтизма можда је најлепше сажет у једној сцени из култног филма „Живот других“. У суморном, контролисаном Берлинском поретку, где систем покушава да нормира сваки сегмент људског постојања, један хладни високи званичник улази у лифт. Унутра затиче дечака који се управо враћао са игре; још увек задихан од трчања, држао је излизану фудбалску лопту у руци. Дечак га погледа и потпуно невино, без страха, испали оно што је чуо код куће: „Мој отац каже да сте ви лош човек“. Затечен, желећи да одмах успостави своју хладну доминацију, да легитимише опасност и преузме контролу над причом, човек оштро крене да га испитује: „Како ти се зове твој...“ Али, суочен са овим чистим дечијим штитом, застаје, па преусмерава питање погледом на...  :“ Како ти се зове лопта?“ Дечак га погледа са оном надмоћи коју човек добија тек након победе на терену, па се измигољи из те контроле наратива и уз осмех каже: „Чико, ти си смешан. Лопте немају имена.“

У слободној уметничкој интерпретацији ове величанствене филмске мизансцене, тај дечачки одговор одзвања још дубље и суштинскије кроз векове: лопта нема адресу. И ту лежи онај најлепши драматуршки и стварни обрт који у потпуности оправдава ову тврдњу. Данас заиста лоптама дају имена. На великим такмичењима утискују на њих корпоративне жигове, креирају о њима посебне тржишне приче, брендирају их и продају. Свака од њих има свој наратив. А заправо, поменути  дијалог се своди на најчистију истину: фудбалска лопта има само своје генеричко име по којем се и цео један величанствени спорт зове - и она нема адресу. Она је неухватљива. Не припада Ђанију Инфантину, не припада вођству ФИФА, нити је власништво прекоокеанских инвеститора. Они је могу закупити на деведесет минута, могу на њу утиснути свој лого, али не могу да јој нареде у чију ће се мрежу одбити и чије ће срце покренути.

Администратори, шеици и председници пате од хроничног недостатка мере. Они желе да узму више него што могу да поједу, покушавајући да купе „коначну срећу” кроз власништво над организацијама, заборављајући да се срећа игре не може поседовати. Она се може само тежити. Куповином ТВ права они не поседују суштину — они само купују амбалажу. Фудбал не живи у гласачким кутијама које ће се отворити у марту. Он живи у непредвидивости паса, у лепоти промашаја, у колективној тузи и радости на трибинама широм планете. Када судија означи почетак меча, сва економска моћ технократа престаје да важи. Тада наступа чиста тежња.

Мартовски избори ће проћи, митови ће се испредати, милијарде бити бројане, али фудбалска игра је већ победила. Она побеђује сваки пут када лопта крене својом непредвидивом, фабричком путањом. Традиционални принципи можда јесу маргинализовани под налетом бруталне гласачке машинерије, али дух игре остаје недодирљив. Читав тај корпоративни конгломерат узалуд покушава да уоквири слободу. Спирала суровог капитализма која гута свет непрестано се врти и покушава да усиса стадионе, али изван њихових стаклених палата, дубоко у ДНК саме игре, и даље живи она чиста, неукротива искра човека. И док глобална фудбалска бирократија сабира и множи своје гласове, покушаваћи да нормира стварност својим дрским „два пута два четири“, игра на трави нас изнова враћа   највећој истини: не постоји коначна срећа, постоји тежња ка срећи, као што нема дефинитивне слободе, већ постоји борба за слободу, као што нема савршенства – постоји само сан о савршенству. А у том сну, она једна излизана лопта на прашњавом терену увек је она наша - врло љупка, ирационална стварчица од чистих два пута два је пет.