Zašto lopta, ipak, nema adresu?

I dok na terenima gotovo svakodnevno svedočimo i učestvujemo u potvrdi da lopta nema adresu i da fudbalska igra ne čeka kongrese ili neke druge sastanke, korporativna mašinerija u staklenim palatama pokušava da uspostavi sopstveni privid stvarnosti. Fudbal, naime, ne živi u administrativnom vakuumu, niti pulsira po diktatu birokratskih kalendara; jer je fudbal kao reka, on diše i teče neprekidno, nezavisno od dekreta iz Ciriha. Pa ipak, kada je Ljubivoje Ršumović u svojoj knjizi „Dva jaja na oko“ zapisao da ne postoji konačna sreća, već samo težnja ka njoj, te da je ta težnja zapravo „stalno uspostavljanje ravnoteže između želja i mogućnosti, traženje prave mere“, on je, nenamerno ali nepogrešivo, dao najprecizniju dijagnozu upravo ovog modernog fudbalskog vremena ili trenutka.  Fudbal je danas postao poligon na kome se najradikalnije oslikava ono čuveno Ršumovo pitanje: „Šta je to što čoveka goni da želi više nego što mu treba? Da uzme više nego što može da pojede? Da otkine više nego što može da ponese? Da ima više nego što mu je dovoljno?“

Uoči  novih izbora za predsednika FIFA, zakazanih za mart, svetska sportska javnost ponovo upada u istu, dobro režiranu histeriju. Stvaraju se mitovi, lome se geopolitička koplja, a oko Đanija Infantina plete se narativ svemoći. Sistem pokušava da nas ubedi u kolosalnu zabludu: da je administrativni tron važniji od samog trčanja na travi. Potencira se predsednik, potenciraju se milijarde, kao da fudbal počinje i završava u njihovim staklenim ložama. Sa obećanih miliona iz FIFA forvard programa kojima se umiruje i osigurava glasačka lojalnost unutar ukupno 211 nacionalnih saveza širom planete  i besomučnim sabiranjem računice u kojoj dva puta dva mora biti četiri, izgrađena je tvrđava od brojki. Ali, tehnokrate kao da  zaborave osnovnu istinu: sve te njive milijarde nastale su na jednoj običnoj, okrugloj kožnoj lopti, koja traži upravo onaj iracionalni fudbalski proplamsaj – ono „dostojevsko“ dva puta dva je pet.

Dok se u javnosti mesecima dizala prašina oko odbrane fudbalskih principa, iza kulisa se odvijala strateška i proračunata politička borba. Ceo ovaj ciriški manevar zapravo neodoljivo podseća na legendarni bokserski meč u Kinšasi 1974. godine, kada je Muhamed Ali primenio čuvenu taktiku „Rope-a-dope”. Ali je rundama svesno stajao na konopcima, igrao bunker i primao teške udarce od nadmoćnog Džordža Formana, čekajući da se moćni šampion potpuno istroši u svojim silovitim naletima. Kada je u osmoj rundi Forman ostao bez snage, usledila je munjevita Alijeva serija koja je rešila meč. FIFA PR sekundanti, koji keiraju i kontrolišu narativ ,  u ovoj fudbalskoj drami uradili su je isto: Infatino je izdržao  medijske pritiske i evropske ultimatume na konopcima, a... onda je finansijskim paketom od 25 miliona dolara po članici i diplomatskim vezama s one strane Atlantika prešao u kontranapad. Izgradnjom geopolitičkog sidra u SAD kroz otvaranje kancelarije na Menhetnu i dodelom predstojećih turnira, severnoamerički blok je preko noći zaboravio na pobunu.

Izgleda da je borba završena u korist trenutnog predsednika FIFA pre nego što su izbori zvanično i počeli. Na nedavnim velikim kongresima, čak su i dojučerašnji kritičari javno glasali za važnost jedinstva, jer se podrška u globalnom fudbalu obezbeđuje finansijskom sigurnošću, a ne deklarativnim principima.

Dok se na višim instancama vodi ovaj elitistički rat, pravi fudbal tiho ide svojom putanjom. On teče istom onom rutom kojom je krenuo još iz blatnjavih dvorišta engleskih radnika, sa fabričkih staza, iz sirotinjskih četvrti Južne Amerike i sa prašnjavih poljana Afrike. Ršum podseća da je težnja ka sreći zapravo „svest o poreklu i razmišljanje o zavičaju“. A zavičaj fudbala nisu luksuzne lože niti politički samiti; njegov zavičaj su radnički koreni, kolektivno utočište i solidarnost. Igra ne zavisi od predsedničkih većanja; ona zavisi od dečaka koji u sumrak šutira loptu o zid, tražeći onu čistu šansu, a ne čin, tražeći mogućnost izbora, a ne konačan izbor.

Ponosna fudbalska Evropa nije poklekla – jer ona zvanično odbija pakt sa ovim poretkom i čvrsto stoji iza svoje optužnice – već u samoj nemoći Starog kontinenta pred ovom planetarnim raspodelom novca. Ta ista Evropa, koja je vekovima bila centar moći, odjednom shvata svoju zastrašujuću izolovanost . Sve zato što živimo u poretku gde važi surovo pravilo: ko kontroliše narativ, kontroliše svet.

A stvarnost nudi nešto sasvim drugo. Zašto se u ovoj gunguli ne piše o 550 mladih ljudi, dečaka između 17 i 20 godina, koji ove sezone igraju u Ligi šampiona, Ligi Evrope i Ligi Konferencija? Oni su živi dokaz da sistem nije uspeo da ubije reprodukciju čistog talenta. Zašto se ćuti o fudbalskom proleću na turniru u Bakuu, o punim stadionima širom planete gde ljudi i dalje hrle zbog zajedničkog sna? Te stotine mladića koji tek ulaze u arenu ne trče za deoničarska društva, već za čistu lepotu igre.

Ovaj sukob korporativne bahatosti i primenjenog romantizma možda je najlepše sažet u jednoj sceni iz kultnog filma „Život drugih“. U sumornom, kontrolisanom Berlinskom poretku, gde sistem pokušava da normira svaki segment ljudskog postojanja, jedan hladni visoki zvaničnik ulazi u lift. Unutra zatiče dečaka koji se upravo vraćao sa igre; još uvek zadihan od trčanja, držao je izlizanu fudbalsku loptu u ruci. Dečak ga pogleda i potpuno nevino, bez straha, ispali ono što je čuo kod kuće: „Moj otac kaže da ste vi loš čovek“. Zatečen, želeći da odmah uspostavi svoju hladnu dominaciju, da legitimiše opasnost i preuzme kontrolu nad pričom, čovek oštro krene da ga ispituje: „Kako ti se zove tvoj...“ Ali, suočen sa ovim čistim dečijim štitom, zastaje, pa preusmerava pitanje pogledom na...  :“ Kako ti se zove lopta?“ Dečak ga pogleda sa onom nadmoći koju čovek dobija tek nakon pobede na terenu, pa se izmigolji iz te kontrole narativa i uz osmeh kaže: „Čiko, ti si smešan. Lopte nemaju imena.“

U slobodnoj umetničkoj interpretaciji ove veličanstvene filmske mizanscene, taj dečački odgovor odzvanja još dublje i suštinskije kroz vekove: lopta nema adresu. I tu leži onaj najlepši dramaturški i stvarni obrt koji u potpunosti opravdava ovu tvrdnju. Danas zaista loptama daju imena. Na velikim takmičenjima utiskuju na njih korporativne žigove, kreiraju o njima posebne tržišne priče, brendiraju ih i prodaju. Svaka od njih ima svoj narativ. A zapravo, pomenuti  dijalog se svodi na najčistiju istinu: fudbalska lopta ima samo svoje generičko ime po kojem se i ceo jedan veličanstveni sport zove - i ona nema adresu. Ona je neuhvatljiva. Ne pripada Đaniju Infantinu, ne pripada vođstvu FIFA, niti je vlasništvo prekookeanskih investitora. Oni je mogu zakupiti na devedeset minuta, mogu na nju utisnuti svoj logo, ali ne mogu da joj narede u čiju će se mrežu odbiti i čije će srce pokrenuti.

Administratori, šeici i predsednici pate od hroničnog nedostatka mere. Oni žele da uzmu više nego što mogu da pojedu, pokušavajući da kupe „konačnu sreću” kroz vlasništvo nad organizacijama, zaboravljajući da se sreća igre ne može posedovati. Ona se može samo težiti. Kupovinom TV prava oni ne poseduju suštinu — oni samo kupuju ambalažu. Fudbal ne živi u glasačkim kutijama koje će se otvoriti u martu. On živi u nepredvidivosti pasa, u lepoti promašaja, u kolektivnoj tuzi i radosti na tribinama širom planete. Kada sudija označi početak meča, sva ekonomska moć tehnokrata prestaje da važi. Tada nastupa čista težnja.

Martovski izbori će proći, mitovi će se ispredati, milijarde biti brojane, ali fudbalska igra je već pobedila. Ona pobeđuje svaki put kada lopta krene svojom nepredvidivom, fabričkom putanjom. Tradicionalni principi možda jesu marginalizovani pod naletom brutalne glasačke mašinerije, ali duh igre ostaje nedodirljiv. Čitav taj korporativni konglomerat uzalud pokušava da uokviri slobodu. Spirala surovog kapitalizma koja guta svet neprestano se vrti i pokušava da usisa stadione, ali izvan njihovih staklenih palata, duboko u DNK same igre, i dalje živi ona čista, neukrotiva iskra čoveka. I dok globalna fudbalska birokratija sabira i množi svoje glasove, pokušavaći da normira stvarnost svojim drskim „dva puta dva četiri“, igra na travi nas iznova vraća   najvećoj istini: ne postoji konačna sreća, postoji težnja ka sreći, kao što nema definitivne slobode, već postoji borba za slobodu, kao što nema savršenstva – postoji samo san o savršenstvu. A u tom snu, ona jedna izlizana lopta na prašnjavom terenu uvek je ona naša - vrlo ljupka, iracionalna stvarčica od čistih dva puta dva je pet.