Ученици замените старије на стадиону

Вељка Пауновића је јуче на улазу у Основну школу Стефан Немања у Београду дочекала директорка Милена Гајић, која је истакла да јој велика част и задовољство што је селектор Србије некада био ђак њихове школе и што се сада вратио да са новим генерацијама подели један посебан дан.

Дружење је настављено у сали за физичко васпитање, где се Пауновић придружио ђацима у игри „шеве“. Уз лопту, осмехе и прве заједничке фотографије, селектор је управо њима првима уручио ваучере за улазак на утакмицу против Немачке и позвао их да навијају за репрезентацију своје земље.

Уследио је одлазак у данашњи кабинет за музичко, некадашњу учионицу Пауновића и његових вршњака. Тамо су га дочекали другари из генерације 1977. и учитељица Вида, чији је сусрет са некадашњим ученицима био посебно емотиван тренутак овог повратка у школске дане.

У учионици је добродошлицу селектору пожелела Ивана Паљић, представница Школског одбора и Савета родитеља, а учитељица Вида поново је, после 30 и више година, прозвала ђаке из Пауновићеве генерације. Уз неколико успомена и анегдота, оживела су сећања на школовање, пријатељства која трају деценијама и Вељкову љубав према фудбалу.

Потом је дошао ред на другачију прозивку. Пред селектором су седела деца у дресовима са презименима репрезентативаца. Док је Пауновић читао имена играча, ђаци су се јављали, устајали из клупа и исписивали њихова презимена на табли, у рубрикама за голмане, одбрану, везни ред и напад.

Тако је настао несвакидашњи списак репрезентације Србије, коме је управо дечји рукопис дао посебан печат. За крај је учитељица прозвала и Вељка Пауновића, који је пришао табли и потписао се испод речи „селектор“.

У знак захвалности, Пауновић је учитељици Види уручио урамљену слику са поруком „ЈЕДНА ЗЕМЉА, ЈЕДНА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА, МОЈА СРБИЈА“. Директорки Милени Гајић уручио је урамљени дрес Србије са натписом „ОШ СТЕФАН НЕМАЊА“ и бројем 77, поклон школи, као успомену на овај сусрет и генерацију којој припада.

Заједничком фотографијом испред исписане табле и поруком подршке Србији завршен је час на ком су се сусрели некадашњи и садашњи ђаци, школске успомене и репрезентативни снови. Следећи сусрет заказан је за 13. новембар, када ће најмлађи навијачи са трибине стадиона „Рајко Митић“ бодрити Србију против Немачке.

- Стварно је диван осећај. Емотивно је поново видети све своје другаре из клупе, у школи и крају у којима сам поникао. Овде сам направио прве фудбалске кораке, играјући у школи, а затим и када сам са Сењака, овим улицама кроз Хајд парк, ишао до Партизановог стадиона на тренинге.

Жеља да се поново окупе постојала је дуго. Селектор Србије истиче да је успомене на школске дане носио са собом током читаве играчке и тренерске каријере.

- Где год да сам играо или радио, увек сам се присећао ових тренутака. Желео сам да се окупимо и да им кажем колико ми је све то значило, посебно њихова подршка. Увек сам осећао да ме подржавају и да разумеју мој таленат.

Посебно место у тим сећањима припада учитељици Види, која је умела да препозна колико је фудбал важан њеном ученику.

- Гледала ми је кроз прсте кад нисам долазио на радну суботу зато што сам имао утакмицу, пуштала ме је да идем на тренинг… Већ у тако раном узрасту показивао сам колико волим фудбал и колико ми је стало да успем.“

Овај дочек вратио га је и на једну поруку са окупљања репрезентације тадашње Југославије.

- Никада нећу да заборавим речи професора доктора Војкана Стефановића, који је са репрезентативцима радио на менталном и психолошком плану. Рекао нам је да сви треба да тежимо томе да једног дана направимо успех за репрезентацију и да нас онда, када се вратимо у своју школу, на степеницама сачекају са натписима и нашим именом. Невероватно је како се неке ствари заокруже. Човек схвати да се сав уложени труд исплатио и, што је најважније, да је било вредно сваког тренутка посвећеног фудбалу.

Поглед на двориште био је довољан да се присети и места на коме су стајали голови. За игру на одморима није увек била потребна права фудбалска лопта.

- Увек сам носио тениску лоптицу којом смо играли баш овде, иза нас нам је био гол. Фудбалску лопту сам касније носио у ранцу, више у средњој школи. Увек је била ту.

Посета школи била је и позив најмлађима да 13. новембра буду уз Србију против Немачке.

- Јако нам је битна подршка наше деце, дечака и девојчица, ученика и фудбалских школа. Овде почињемо ову акцију и надам се да ће имати добар одјек, а најважније је добар одзив. Желимо што већу и бољу подршку против Немачке – закључио је Пауновић.