Лучић: Немам среће да спојим једну годину у континуитету.

Обично се разговор почиње кратким питањем: „Како сте?“. Готово да је питање добрих манира, лепог васпитања. Али, када приђете Владимиру Лучићу, ту није до манира. Више је из жеље да чујете - „све је у реду“.

- Стандардно питање. Препишите одговор од прошле године – уз осмех је одговорио Лучић.

Добро је што сјајно крило Србије може да се шали на свој рачун, иако већ дуже време муку мучи са леђима. Исти проблем који га је прошле године одвојио од Европског првенства у Словенији, прети да га избаци из комбинације за предстојећи Светски куп.

- Та повреда ме је пратила и целе године у Шпанији. Али, осећам се боље чак и у односу на време пре окупљања, па и у односу на први дан овде на Копаонику. Још не радим великим интензитетом, тако да не могу ни да оценим праву ситуацију. У среду сам први пут трчао нешто озбиљније и дуже. Нисам имао никакву реакцију и то је добро. Проблем је што ми је потребно време да се уведем и да припремим леђа. Не знам да ли ће бити времена и да ли то уопште може да се испрати.

Базичним припремама репрезентације на Копаонику се ближи крај. За недељу је планирана и прва контролна утакмица, убрзо се улази у серију припремних турнира... С обзиром да је све време у специјалном програму Лучић није могао да каже да ли наставља даље или не.

- После сезоне у Шпанији добио сам налазе и у клубу су ми рекли да не смем да идем у репрезентацију. Са тим налазима сам дошао овде, па сам се у договору са селектором појавио да будем ту са екипом и да радим по посебном програму. И тек сада би требало да причамо везано за наставак.

Стално понављати исту причу, мора да је досадило. Упитали смо Лучића.

- Пре две године ми је исто у репрезентацији пукао примицач. Али, генерално, до тада или до прошлог лета, нисам имао проблема са повредама. Сви знају какве су сезоне биле у Партизану, тренинзи, утакмице, очекивања, а ја никаквих проблема нисам имао. Сигурно да је тешко сада. Буквално један дан ти окрене све и онда почнеш да мучиш муку. Шта је, ту је. Спремам се и трудим се да се вратим као што је било некада.

Проблеми се некако увек десе у репрезентацији. Чак и када је био члан младе селекције, на Европском првенству на Родосу је поломио ногу.

- Већ сам и заборавио на то – додао је Лучић. – Практично, једини репрезентативни циклус који сам издржао до краја било је у универзитетској селекцији, када смо узели злато у Шенжену. Све остало, нисам успео да завршим. Криво ми је због тога. Желим да играм у репрезентацији и да ту оставим траг. Али, има неких ствари на које могу у малој количини или уопште не могу да утичем. Надам се само да ћу у наредном периоду имати шансе да будем уз репрезентацију од првог до последњег дана.

Колико национални тим недостаје Лучићу, толико и он недостаје репрезентацији. Још је 2012, када је сјајно крило дебитовало у дресу са државним грбом и повредило се на првој утакмици, а Србија кроз иглене уши отишла на Европско првенство, тадашњи селектор Душан Ивковић говорио да би све било другачије да је Лучић могао да игра.

- Те године, када сам почео да имам неку озбиљнију улогу у Партизану и дошао у репрезентацију, неочекивано сам добио важну ролу. Иако сам осећао проблем са примицачем, одиграо сам добро на Исланду. Нажалост, после тога више нисам могао да играм. Криво ми је што нисам могао да наставим низ добрих партија, да вежем клуб и репрезентацију. То је прекинуто још пре две године. Немам среће да спојим једну годину у континуитету.

Како је рекао, један дан је окренуо све. Како у тим случајевима психички издржати. Колико је тешко борити се са тим? Лучић каже:

- Гледам на то као саставни део спорта. Тешко је, јер је повреда леђа незгодна. Не мења те само за тренинг, него и генерално за нормалан живот. Добра ствар је да се у последње две седмице осећам много боље. Надам се само да ће тако бити.