Одлука о Марјановићу не би смела да зависи од емоције...

Питање од милион долара: Са Марјановићем или без њега у Рио?

- Мој коначан одговор је … - мораће у једном тренутку да понови Александар Ђорђевић, иако је суд о овом питању већ индиректно саопштио пре и после турнира у Београдској арени.

Аргумената ЗА и ПРОТИВ има доста.

Они који су би џина из Бољевца радо видели у репрезентацији наводе:

• да би у рекету били јачи са Марјановићем него са срчаним Штимцем

• да Радуљица још није у форми као на претходним такмичењима

• да нисмо толико богати да бисмо се олако одрицали НБА играча

• да Бобијева висина лимитира нападачка решења противника

Они који се воде чињеницом да се „тим који добија” не мења између осталог констатују:

• ако бисмо заборавили грех отказивања непосредно пред припреме, не можемо то што није био уз тим као Бјелица и Мачван

Ђорђевићева је последња. Човек који је мудар као наш селектор сасвим сигурно ће заједно са тимом (или срцем тима) разговарати на ову тему и анализирати све плусеве и минусе. Селектори некада (прећутно) одлуке доносе и зависно од пулса екипе, знајући да атмосфера често игра значајнију улогу за резултат од наизглед значајнијих фактора. Без обзира шта одлучи селектора и екипу треба максимално подржати.

Али, питање играња Марјановића суштински није питање од милион долара. Већ чињеница да нас реално само једна утакмица дели од борбе за медаљу! Она четвртфинална.

Без обзира што смо се и на фудбалском Првенству Европе пре свих на примерима Велса и Исланда уверили да данас нигде нема слабих противника, морамо да констатујемо да Кина и Венецуела не би смеле да нам представљају проблем. Уколико сензацију са Американцима „оставимо за утакмице у којима се деле медаље” то би практично значило да бисмо са Француском и Аустралијом играли за расподелу стартних места за елиминационе битке.

Ако приде као аксиом узмемо да су Американци без обзира на отказе апсолутни фаворити за финале, онда су „двојка” и „четворка” пожељније позиције, јер у том случају изабранике Крижевског не бисмо поново сусрели до битке за злато. И ту долазимо до кључне ставке.

Одлука о Марјановићу не би смела да зависи од емоције, љутње због отказа, разумевања његовог решавања егзистенције - већ само од чињенице колико нам је потребан у кључној утакмици ЧЕТВРТФИНАЛУ.

О 40 минута који су улазница за мечеве у којима се деле медаље. Нико живи у овом моменту не би могао да каже да ли ћемо размишљати о тактици за Сколу, Валанчијунаса и Мотиејунаса, браћу Гасол, Варежаа и Хиларија или евентуално за Билана и Планинића. Али, морамо унапред да припремимо арсенал за ту битку.

Присетимо се само две ситуације, обе везане за Светска првенства. Давне 1998. године Жељко Обрадовић је повео Ђорђевића и поред повреде, знајући да би могао да му буде од користи у четвртфиналу. И био је - захваљујући њему смо савладали жилаве Аргентинце и утабали пут ка злату. Сам Ђорђевић је био у сличној позицији пре две године са Ненадом Крстићем. И показало се донео потпуно исправну одлуку.

Разлога за бригу немамо, наш селектор има огромно искуство, огромну харизму и снагу да изнесе одговорност. Шта год да одлучи, повео Марјановића или не, о свему можемо да судимо тек кад се Игре у Рију заврше.

Уосталом, ако ни због чега другог Ђорђевић има много кредит више од било кога другог јер не само да је један од кошаркаша који су освојили последњу олимпијску медаљу за нашу земљу, већ је један од пар коју су јој највише допринели.