Петровић: Можда немамо име, али имамо срце

Соња Петровић је са огромним осмехом на лицу пришла представницима медија из Србије. Очигледно огромно узбуђење покушала је да представи дрхтавим гласом:

- Ко год је гледао, видео је да је цела екипа плакала када се чуо последњи звук сирене. Ето шта је ова утакмица значила за нас. Најбитније је да смо доказале себи да можемо, да екипа од прошле године и даље може да игра. Кључ је био да будемо 40 минута у игри. Свака играчица је помогла другој, да ако једна падне она је подигне, чува јој леђа.

Једна од наших најбољих играчица је пред крај првог полувремена напустила игру држећи се за раме. Срећом, вратила се на паркет:

- У новембру сам повредила лигаменте рамена пред квалификације. Али пошто смо и тада били у журби да побеђујемо нисам стигла да се залечим – насмејала се. - Вучем повреду цело лето. Рука ми се сада одсекла. Видећемо када се охлади. Доктор је запаковао то, дао лекиће…

Међутим, није било дилеме ко ће играти заршницу:

- Као што ми је Марина рекла када ме је враћала у игру, пусти руку, имамо још четири минута до краја. Сви смо знали да је ово најбитнија утакмица наших каријера. Нико није доводио у питање да ћемо да погинемо ако треба. То је наша карактеристика. Можда немамо имена, можда немамо суви квалитет, али имамо срце, енергију и тако компензујемо недостатке.

Било је много проблема са центром Аустралије, Лиз Кембиџ.

- Пејџ је у последњих пет минута била десет пута на поду. Њихов центар је одрадио своје, али нама није био циљ да њу ускратимо њених поена, већ да је нападнемо на другој страни. Јелена Миловановић се за то постарала. Остале смо се побринуле да нека друга нема утакмицу живота.

Следи борба за медаљу:

- Искрено, ми смо дошле овде са сновима о медаљи. Али, корак по корак. Само желим да мало одахнемо, да уживамо у победи јер смо као на иглама цео турнир. Да једна са другом ово осетимо емотивно на прави начин. Онда ћемо се спремити за полуфинале.