Ивана Шпановић: Да сам знала да ми је 7,08 крајњи домет вероватно бих скакала од среће

Река суза текла je у микс зони. Дуго Ивана Шпановић није могла да дође до даха. Изгледала је као да су јој све леђа потонуле, а не као да је освајањем бронзане медаље у скоку удаљ остварила један од највећих, ако не и највећи успех у историји српске атлетике.

– Искрено, све је ово било превише емотивно за мене. Тек кад се такмичење завршило, кад сам кренула према микс зони емоције су ме саставиле. Било ми је много тешко што сам завршила такмичење на трећем месту. Међутим, кад сам сишла са победничког постоља схватила сам колико је ово велики успех. Кренула сам од Пекинга 2008. где сам била посматрач, преко Лондона где сам била 11, па до Рија где сам дошла као фаворит у борби за злато. Мислим да сам показала да сам стварно била спремна за то.

Мало је Ивани недостајало да освоји најсјајнију медаљу. Скок у трећој серији, кад је преступила за центиметар износио је сјајних 7,23.

– Не бих да коментаришем скокове са преступом у којима су ми недостајали сантиметри. Једноставно, ризикујем све! Некада прође, некада не. Борила сам се до самог краја, али ми није прошао ниједан од тих скокова. Због тога неизмерно жалим, то је оно што недостаје да будем стварно до краја поносна. Да сам знала да ми је 7,08 крајњи домет вероватно бих скакала од среће. Међутим, с обзиром да знам колико сам уствари имала простора и да сам могла да будем сјајнија онда ми буде криво. Све у свему, велики успех.

О повратку на стадион, када јој је уручена медаља, каже.

– Суздржавала сам се да не заплачем на победничком постољу. Не због тога што жалим за сјајнијом медаљом, него стварно због великог поноса који осећам.

Српски спортисти међусобно подржавају једни друге. Одмах после свог такмичења у скоку удаљ, Ивана се распитивали шта је Тијана Богдановић урадила у финалу.

– Оно што је најбитније нама спортистима је здраво окружење. Када смо сви заједно, са истом амбицијом, то нам много значи. Од нас самих немамо ближе. Много је важно да једни другима пружамо подршку, што смо и радили, сасвим спонтано. Доста нас смо велики пријатељи, то се и види и позитивно се одразило на оно што смо урадили. Пресрећна сам била због Штефанековог злата, знала сам да је само било питање ко ће покренути лавину медаља. И наравно да није крај. Радосна сам и што сам са бронзом допринела укупном успеху српског спорта. Сада ми остаје само да држим палчеве свима који се још надмећу да повећамо број медаља на максимум.

Ивана у суботу стиже у Србију.

– Нажалост, нећу бодрити наше спортисте до самог краја. Имала сам велику жељу да гледам ватерполисте, одбојкашице, кошаркашице и наравно кошаркаше, али једноставно због обавеза и уговора према Дијамантској лиги морам да се вратим кући. За два дана летим у Лозану, очекују ме три везана митинга, после тога још два... Средином септембра тек завршавам сезону, нема опуштања. Ово што је било најважније овде је – рекла је Ивана и показала медаљу у руци.