Ivana Španović: Da sam znala da mi je 7,08 krajnji domet verovatno bih skakala od sreće

Reka suza tekla je u miks zoni. Dugo Ivana Španović nije mogla da dođe do daha. Izgledala je kao da su joj sve leđa potonule, a ne kao da je osvajanjem bronzane medalje u skoku udalj ostvarila jedan od najvećih, ako ne i najveći uspeh u istoriji srpske atletike.

– Iskreno, sve je ovo bilo previše emotivno za mene. Tek kad se takmičenje završilo, kad sam krenula prema miks zoni emocije su me sastavile. Bilo mi je mnogo teško što sam završila takmičenje na trećem mestu. Međutim, kad sam sišla sa pobedničkog postolja shvatila sam koliko je ovo veliki uspeh. Krenula sam od Pekinga 2008. gde sam bila posmatrač, preko Londona gde sam bila 11, pa do Rija gde sam došla kao favorit u borbi za zlato. Mislim da sam pokazala da sam stvarno bila spremna za to.

Malo je Ivani nedostajalo da osvoji najsjajniju medalju. Skok u trećoj seriji, kad je prestupila za centimetar iznosio je sjajnih 7,23.

– Ne bih da komentarišem skokove sa prestupom u kojima su mi nedostajali santimetri. Jednostavno, rizikujem sve! Nekada prođe, nekada ne. Borila sam se do samog kraja, ali mi nije prošao nijedan od tih skokova. Zbog toga neizmerno žalim, to je ono što nedostaje da budem stvarno do kraja ponosna. Da sam znala da mi je 7,08 krajnji domet verovatno bih skakala od sreće. Međutim, s obzirom da znam koliko sam ustvari imala prostora i da sam mogla da budem sjajnija onda mi bude krivo. Sve u svemu, veliki uspeh.

O povratku na stadion, kada joj je uručena medalja, kaže.

– Suzdržavala sam se da ne zaplačem na pobedničkom postolju. Ne zbog toga što žalim za sjajnijom medaljom, nego stvarno zbog velikog ponosa koji osećam.

Srpski sportisti međusobno podržavaju jedni druge. Odmah posle svog takmičenja u skoku udalj, Ivana se raspitivali šta je Tijana Bogdanović uradila u finalu.

– Ono što je najbitnije nama sportistima je zdravo okruženje. Kada smo svi zajedno, sa istom ambicijom, to nam mnogo znači. Od nas samih nemamo bliže. Mnogo je važno da jedni drugima pružamo podršku, što smo i radili, sasvim spontano. Dosta nas smo veliki prijatelji, to se i vidi i pozitivno se odrazilo na ono što smo uradili. Presrećna sam bila zbog Štefanekovog zlata, znala sam da je samo bilo pitanje ko će pokrenuti lavinu medalja. I naravno da nije kraj. Radosna sam i što sam sa bronzom doprinela ukupnom uspehu srpskog sporta. Sada mi ostaje samo da držim palčeve svima koji se još nadmeću da povećamo broj medalja na maksimum.

Ivana u subotu stiže u Srbiju.

– Nažalost, neću bodriti naše sportiste do samog kraja. Imala sam veliku želju da gledam vaterpoliste, odbojkašice, košarkašice i naravno košarkaše, ali jednostavno zbog obaveza i ugovora prema Dijamantskoj ligi moram da se vratim kući. Za dva dana letim u Lozanu, očekuju me tri vezana mitinga, posle toga još dva... Sredinom septembra tek završavam sezonu, nema opuštanja. Ovo što je bilo najvažnije ovde je – rekla je Ivana i pokazala medalju u ruci.