Теодосић: Увек ту за Србију!

Постоје две врсте признања. Једна се каче око врата или уручују, добијају у виду похвала стручњака, саиграча, новинара, људи из спорта...

Друга дођу спонтано, неочекивано, од некога са стране, који те први пут види. Некога ко не зна тачно у шта гледа, али зна да му то мами уздахе, осећа да присуствује нечем великом. Некога у фудбалском дресу Фламенга, Ботафога, Палмеираса... коме је кошарка „ОК“ и ништа више од тога.

И онда тај угледа незаинтересованог типа са лоптом у рукама и косицом преко очију како чини чуда која активирају центар за уживање у бразилским главама подешеним на игру. На крају, после две седмице дивљења, тај момак прима медаљу, а цела дворана експлодира када спикер изговори: „Милош Теодосић!“

То је признање које све говори. Такве овације добио је још само Кевин Дурент.

- Још се није све слегло за праве утиске, али ово је свакако не-вероватно искуство. Медаљу коју смо освојили нисмо могли ни да сањамо. Надали смо се, али некако нисмо били спремни за њу. Рио де Жанеиро, цео турнир и претходне две седмице, памтићемо цео живот – рекао је Теодосић са торбом у рукама на аеродрому, чека-јући лет који ће га однети из Јужне Америке. 

Док буде летео преко Атлантика према Дубаију, потом коначно и до Београда, моћи ће да размишља о свему што му се догодило у протеклих пет месеци. Титула у Евролиги, пласман на Олимпијске игре и, коначно, сребрна медаља!

- Са спортске стране ово је најуспешнија година за мене. Вероватно није могла да буде боља, али то је само мотив да уђем што спремнији у наредну сезону, да пробам све да поновим.

Више не постоји ништа што кочи Теодосићев пут међу легенде ове игре. Још 2009. је кренуо са највећим индивидуалним признањима сениорским медаљама, али је титула шампиона Евролиге стајала као велико бреме. Узгред, место међу славнима захтева и по неку олимпијску медаљу... 

- Сигурно да сам сада растерећенији, али и мотивисанији. Толико дуго чекана Евролига је освојена, видели смо и овде шта можемо да постигнемо. Да имамо екипу која може све ово да понови два пута за редом.

Године лете. Онај дечак који је освајао искључиво злата са ка-детском, јуниорском и младом репрезентацијом, следећег марта слави 30. рођендан. Од 2007. је стандардни члан државног тима. Страх кошаркашке публике је сваке године све већи.

- Сигурно да после оваквих успеха и освојених медаља мотив само расте за све нас. Опет, искрено, из године у годину сам уморнији. Наравно да ћу бити увек на располагању репрезентацији, али можда би ми требало годину дана одмора. Видећемо да ли ћемо ус-пети да пронађемо тих годину дана – насмејао се Теодосић.

Можда би речи Александра Ђорђевића после финала могле да помогну да одмор причека. Селектор је истакао да би ова екипа сада тре-бало да покуша да искористи смене генерација у другим репрезентацијама. 

- Сигурно ћу бити ту следеће године! Жао ми је што Стефан Марко-вић више неће играти, јер је он један од од кључних играча. Сигурно ће ова екипа много изгубити његовим одласком, много ми је жао због те одлуке. Он је био душа ове екипе! Надам се да можда постоје шансе да се предомисли...

Чак и за момка који је толико тога постигао у каријери једно такмичење као што су Олимпијске игре могу да значе велике ства-ри.

- Пре свега, ово је била потврда квалитета и одличног рада са Салетом Ђорђевићем. Показали смо да имамо снагу и да би сви људи у Србији који нас воле и прате требало да верују под један у из-бор селектора, а онда и у 12 момака које он поведе на такмичење.

Како је то Мајк Кшишевски рекао:

- Милош Теодосић, један од највећих играча у последњих десет година.