Teodosić: Uvek tu za Srbiju!

Postoje dve vrste priznanja. Jedna se kače oko vrata ili uručuju, dobijaju u vidu pohvala stručnjaka, saigrača, novinara, ljudi iz sporta...

Druga dođu spontano, neočekivano, od nekoga sa strane, koji te prvi put vidi. Nekoga ko ne zna tačno u šta gleda, ali zna da mu to mami uzdahe, oseća da prisustvuje nečem velikom. Nekoga u fudbalskom dresu Flamenga, Botafoga, Palmeirasa... kome je košarka „OK“ i ništa više od toga.

I onda taj ugleda nezainteresovanog tipa sa loptom u rukama i kosicom preko očiju kako čini čuda koja aktiviraju centar za uživanje u brazilskim glavama podešenim na igru. Na kraju, posle dve sedmice divljenja, taj momak prima medalju, a cela dvorana eksplodira kada spiker izgovori: „Miloš Teodosić!“

To je priznanje koje sve govori. Takve ovacije dobio je još samo Kevin Durent.

- Još se nije sve sleglo za prave utiske, ali ovo je svakako ne-verovatno iskustvo. Medalju koju smo osvojili nismo mogli ni da sanjamo. Nadali smo se, ali nekako nismo bili spremni za nju. Rio de Žaneiro, ceo turnir i prethodne dve sedmice, pamtićemo ceo život – rekao je Teodosić sa torbom u rukama na aerodromu, čeka-jući let koji će ga odneti iz Južne Amerike. 

Dok bude leteo preko Atlantika prema Dubaiju, potom konačno i do Beograda, moći će da razmišlja o svemu što mu se dogodilo u proteklih pet meseci. Titula u Evroligi, plasman na Olimpijske igre i, konačno, srebrna medalja!

- Sa sportske strane ovo je najuspešnija godina za mene. Verovatno nije mogla da bude bolja, ali to je samo motiv da uđem što spremniji u narednu sezonu, da probam sve da ponovim.

Više ne postoji ništa što koči Teodosićev put među legende ove igre. Još 2009. je krenuo sa najvećim individualnim priznanjima seniorskim medaljama, ali je titula šampiona Evrolige stajala kao veliko breme. Uzgred, mesto među slavnima zahteva i po neku olimpijsku medalju... 

- Sigurno da sam sada rasterećeniji, ali i motivisaniji. Toliko dugo čekana Evroliga je osvojena, videli smo i ovde šta možemo da postignemo. Da imamo ekipu koja može sve ovo da ponovi dva puta za redom.

Godine lete. Onaj dečak koji je osvajao isključivo zlata sa ka-detskom, juniorskom i mladom reprezentacijom, sledećeg marta slavi 30. rođendan. Od 2007. je standardni član državnog tima. Strah košarkaške publike je svake godine sve veći.

- Sigurno da posle ovakvih uspeha i osvojenih medalja motiv samo raste za sve nas. Opet, iskreno, iz godine u godinu sam umorniji. Naravno da ću biti uvek na raspolaganju reprezentaciji, ali možda bi mi trebalo godinu dana odmora. Videćemo da li ćemo us-peti da pronađemo tih godinu dana – nasmejao se Teodosić.

Možda bi reči Aleksandra Đorđevića posle finala mogle da pomognu da odmor pričeka. Selektor je istakao da bi ova ekipa sada tre-balo da pokuša da iskoristi smene generacija u drugim reprezentacijama. 

- Sigurno ću biti tu sledeće godine! Žao mi je što Stefan Marko-vić više neće igrati, jer je on jedan od od ključnih igrača. Sigurno će ova ekipa mnogo izgubiti njegovim odlaskom, mnogo mi je žao zbog te odluke. On je bio duša ove ekipe! Nadam se da možda postoje šanse da se predomisli...

Čak i za momka koji je toliko toga postigao u karijeri jedno takmičenje kao što su Olimpijske igre mogu da znače velike stva-ri.

- Pre svega, ovo je bila potvrda kvaliteta i odličnog rada sa Saletom Đorđevićem. Pokazali smo da imamo snagu i da bi svi ljudi u Srbiji koji nas vole i prate trebalo da veruju pod jedan u iz-bor selektora, a onda i u 12 momaka koje on povede na takmičenje.

Kako je to Majk Kšiševski rekao:

- Miloš Teodosić, jedan od najvećih igrača u poslednjih deset godina.