Милош Теодосић: Ми смо тим на терену и ван њега!

Кошаркашка 2016. година, слободно се може назвати годином Милоша Теодосића. Кад се, за десетак година, буде снимао документарац о несвакидашњем креативцу у магичном правоугаонику, уз музичку подлогу из серије „Грлом у јагоде” наратор ће изговарати:

„Те 2016. године Милош је са ЦСКА победио на фајнал-фору у Берлину и постао првак Европе...

Изабран је и у другу петорку Евролиге...

На Сребрном језеру одржан је премијерни камп „ТЕО 4” који је осмислио заједно са братом Јованом, како би пренео знање млађима...

Предводио је нашу репрезентацију до прве олимпијске медаље после две деценије, Србија је освојила сребро.

И да, пасом иза главе одабрао је Грина, Џордана и још једног њиховог колегу за јунаке видео клипа који је годинама касније имао милионске прегледе на Јутјубу...”

Кад је пре десетак година жео трофеје и признања широм Европе на такмичењима млађих категорија од њега се очекивало управо ово што се догодило ове године (и у Шпанији 2014) - да буде лидер и покретач успеха сениорске репрезентације. Да је као што рече Мајк Кшишевски најбољи плејмејкер ван Америке, одавно смо знали. У Рију се на срећу свих нас ваншаблонским решењима, поенима у тренуцима кад противника највише боли, али и подршком саиграчима још једном се потврдио као вођа нове трофејне генерације наше кошарке.

Непосредно пред полазак у Москву, док је на Сребрном језеру сабирао утиске о првом кошаркашком кампу који је организовао, одвојио је време за читаоце Журнала.

После Евролиге, освојили сте и олимпијско сребро. Чини ли то 2016. годину најуспешнијом у вашој каријери?

- Јесте најуспешнија. Ова година, односно сезона, ми је испунила много снова. Освојили смо Евролигу у мају, отворили смо у јуну кошаркашки камп „Тео 4” на Сребрном језеру, пласирали смо се на Олимпијске игре, а онда у Рију и попели на постоље. Кад се овако наброји заиста су успеси велики и поносан сам на њих. Мислим да се година може назвати најуспешнијом у каријери.

Колико вам је квалификациони турнир у Београду користио да уигранији дочекате мечеве на Олимпијским играма?

- Много, заиста много. Познајемо се ми одлично и знамо како дише свако од нас, али због квалификација смо се окупили раније, играли пред својом публиком, имали времена за добру и квалитетну припрему и заиста је све било лакше кад смо кренули из Београда.

У први мах кад сте повредили прст у дуелу са Аргентином непосредно пред почетак ОИ. Да ли сте се плашили да ће вас повреда онемогућити да играте у Рију?

- Нисам се уплашио, јер повреда није била озбиљније природе. Постојао је мали страх, јер нисам тачно знао како и кад ћу моћи да тренирам и да ли ће ми сметати у додиру са лоптом. Ипак, све је брзо прошло и без већих проблема. Видео сам по реакцијама родбине и пријатеља да су се они уплашили више од мене.

Утакмица са Хрватском била је игра нерава. Утисак је да смо могли да решимо питање победника при резултату 66:52. Како са ове дистанце гледате на тај меч?

- Могли смо раније, имали смо велику предност, али та утакмица је очекивано била неизвесна и очекивала се таква завршница. То је врста мечева у којима и кад имаш велику предност не значи да ћеш је сачувати, јер емоције и притисак варирају током меча. Уосталом и Хрватска је квалитетан тим и логично је да су учинили све да стигну нашу предност.

У ком тренутку сте били сигурни да освајамо медаљу. Пре полуфинала са Аустралијом или после историјског првог полувремена?

- Ни једно, ни друго, већ пред крај утакмице кад је разлика била недостижна. Онда сам знао, као и ви крај малих екрана. (смех)

Да ли је Америка толико јача од свих колико показује разлика у резултату финала?

- Није, није (смех). Утакмица финала је била наша најлошија на турниру. Играли смо трећу врло неизвесну утакмицу заредом, после Хрватске и Аустралије. Били смо испражњени односно неспремни за финале какво треба да буде и какво треба да одиграмо.

Окосницу наше репрезентације уз вас чине играчи који су у прошлој деценији годинама доминирали на кадетским, јуниорским и такмичењима младих репрезентација. Колико је то што се већина вас годинама познаје олакшало пут ка медаљама на СП и ОИ?

- Много је лакше кад некога познајеш из „пелена”. Већина нас је заиста дуго на окупу и волимо да играмо за Србију.

Осим квалитета и чини се да је атмосфера у нашем тиму огроман фактор успеха?

- Утисак вас не вара. Ми смо тим на терену и ван њега. Мислим да је цела Србија могла у то да се увери. То нас је и довело до медаље и то не смемо да изгубимо никада.

Селектор Ђорђевић је у игри своје генерације, био оно што сте ви данас. Утисак је да је то значајан фактор да се разумете „без речи”?

- Чињеница је да у нашем односу селектор – капитен много помаже што смо обојица плејмејкери и што разумем његове замисли. Ипак, најважнији је однос читавог тима, а о томе смо већ причали.

Следеће године је Европско првенство. Да ли је то прилика за предах и промоцију неких нових снага или је прилика да јуришамо на златну медаљу пошто се надамо да ће и Немања Бјелица бити у могућности да игра?

- Нећемо тражити предах већ ћемо тражити континуитет добрих резултата и повратак Бјелице је сигурно један огроман плус. О боји медаље нећемо причати, не волим таква обећања.

Шта је ваш следећи циљ?

- Почињу клупске обавезе. Од недеље оне су приоритет. Циљ је свакако да поновимо прошлогодишњи резултат, али свесни смо да ће бити много тешко. Видећемо.

Следеће године имате могућност да из ЦСКА одете у НБА. Могу ли Армејци да парирају НБА понудама, с обзиром да на оној страни Атлантика многи увелико размишљају како да вас доведу у своје редове?

- Не размишљам о ономе што ће бити за годину дана. Мислим само на сезону која долази и да се сто боље уклопим у тренажни процес који је одавно почео код Итудиса. Има времена до следећег лета, не бих сада о томе.