Живот је позорница на којој свако бира улогу. Мили Хаџиабдић, Мостарац, некадашњи фудбалер Вележа и Хајдука, никада није био у главној. По номенклатури занимања као десни бек у фудбалу био је предодређен за споредне улоге, али имао је од кога да учи, јер су главне звезде били такви асови попут Енвера Марића, Душка Бајевића, Фрање Владића, Блажа Слишковића, Вахида Халилхоџића....
Сва мостарска мушка чељад је имала две љубави. Пола их je сањало да достигне чувеног Емира Балића и једног дана са Старог моста „ластом” скоче у Неретву, а друга половина је маштала да једног дана заигра у дресу Вележа поред Бајевића, Марића и Владића, трија који је широм бивше домовине био познат као мостарски БМВ.
Међу онима који су успели да остваре дечачке снове био је и Мили Хаџиабдић, мостарско „хаусторче”. Као дете почео је да јурца за лоптом на познатом турниру „Мостарских махала”, запазили су га Вележови „скаути” и позвали на тренинг на стадион под Бијелим бријегом.
– Не знам баш тачно кад сам први пут шутнуо лопту, али знам да сам као једанаестогодишњак почео да тренирам у Вележу. После Светског првенства у Немачкој 1974. године од тадашњег репрезентативца Фрање Владића добио сам прве копачке и на планети није било срећнијег детета. За први тим сам дебитовао 1980. у седамнаестој, када је тренер био Милош Милутиновић – почиње разговор Мили Хаџиабдић.
Пуну деценију у дресу Вележа „војевао” је на Маракани, Карабурми, Грбавици, под Бежиградом, на Кантриди, а затим је прешао у Хајдук.
– Тврдим да смо у то време имали једну од најбољих лига у Европи. „Праштало” је на све стране и није било терена у Југославији где је неко могао да гарантује да ће освојити бодове. Црвена звезда је 1991. године постала шампион Европе и то је била најбоља потврда квалитета, али на моју велику жалост и последње првенство СФРЈ – са носталгијом прича Хаџиабдић.
Мостар је живео за Вележ. У то време сви су били заљубљени у „рођене”, како су им певали њихови навијачи. „Рођени” су Мостарцима били радост, срећа, љубав, заклетва... У тој љубави није било љубоморе, али јесте много заноса и гордости, поноса и пркоса. Злобници су за Вележ говорили да је провинцијски клуб, али била је то нека лепша провинција, достојанственија провинција уских улица, камених кућа у малим сокацима, чистија провинција, пуна бехара и штиглића... У то време су част, вера и идеали били на цени.
– Два пута смо освојили Куп Југославије. Сећам се када смо 1987. године у шеснаестини финала Купа Уефа елиминисани од Борусије из Дортмунда. Тамо смо изгубили 0:2, а у реваншу у Мостару повели смо голом Кодре. Тада је Туце промашио пенал и уместо да поведемо 2:0 примили смо гол који нас је практично елиминисао. У финишу смо ипак дали други гол, али Борусија је прошла даље. Видите где је сада Вележ, скоро да га нема – сетан је Хаџиабдић.
Онда долази крај осамдесетих, почињу деведесете. Лагано се, уместо љубави, почела да шири потмула мржња, тежа и од гробне плоче. Мостар, али и други градови као да су оболели од Алцхајмерове болести и то ће опустошити и растурити Југославију. Све лепо било је преко ноћи заборављено.
– Никада нећу престати да жалим за том земљом, као и за мојим Мостаром. Увек сам био комуниста и остао сам доследан таквом начину размишљања. Некада сам имао партијску књижицу, а сада сам комуниста у души. Нисам као многи који су то били, па су преко ноћи променили дрес и причу. Кукали су и лајали на ту земљу, а од ње су добили све: посао, стан, луксузна аута, правили куће, а онда им одједном ништа није ваљало. У Сплиту ми никада нису опростили што сам у Београду певао химну „Хеј, Словени”. Њима на образ, ја немам чега да се стидим. Југоносталгичар сам и то јавно признајем – категоричан је Мили Хаџиабдић, који са супругом и децом скоро 25 година живи у Дизелдорфу, у Немачкој.
Друга велика Милијева љубав је музика. Није важно која народна, забавна, севдалинке, староградске... Када он глас пусти и славуји са грана попадају. У децембру 1991. године уочи Нове године у познатом сарајевском ресторану „Табаско” нашли су се Благоје Пауновић, Јосип Каталински, Бранко Рашевић, Ивица Осим, Мирсад Фазлагић, Звонко Ивезић, Јосип Букал, Бошко Јанковић. Њих осморица са више од 200 наступа за репрезентацију Југославије.
На столу мултиетничко мезе и интернационална пића; јагњетина, прасетина, пастрмка, далматински пршут, ужичка печеница, војвођански кулен, травнички сир, чачански кајмак, француска вина, шкотски шетач, „Tуборг” пиво и ту и тамо „Књаз Милош” и „Раденска”. Атмосфера сјајна , али музика очајна. „Труни” неки лик, са италијанским канцонама успавао пола кафане. Негде око 22 часа, „бануше” двојица Мостараца; Мили Хаџиабдић и Есад Дугалић, бивши голман Вележа. Узеше оном „мученику” микрофон и кафана у секунди скочи на ноге „танане֨”.
– Ма, зар има неког ко се не сећа те вечери са легендама. Музика је моја велика љубав. Лек за душу. Тамо у туђини, када нисам добре воље, пустим неког од наших певача и брзо се вратим у нормалу. Певам све и волим све; Здравка Чолића, Кемала Монтена, Оливера Драгојевића, Ану Бекуту, Мирослава Илића. Ипак, на првом месту ми је Тома Здравковић. Мислим да нема ниједне његове песме коју не знам – кроз смех прича Мили, а његови београдски другари га убеђују да се пријави за популарну емисију „Никад није касно”.
Време за разговор са Хаџиабдићем брзо је пролетело. Журио је на састанак са дугогодишњим пријатељем Младеном Крстајићем, помоћником селектора Славољуба Муслина. Поглед на сат и....
– Доћи ћу ја брзо опет у Београд – рече на крају бескомпромисни бек, неостварени певач, мераклија, људина са срцем и душом који никада неће прежалити хаос који су на овим просторима, а посебно у његовом родном граду направиле националне поделе.
Када је далеке 1924. године у Мостару умро по многима најбољи српски песник Алекса Шантић „Политика” је писала:
„На кућама висе црни барјаци, чак су и улични фењери обавијени црним крепом. Песников ковчег носили су чланови српског певачког друштва Гусле и хрватског Хрвоје. Док је пет километара дуга поворка пролазила кроз уцвиљени Мостар, авиони су надлетали град у знак жалости. А народ, био он православни, католички или муслимански, подједнако је оплакивао свог великог песника. Овакву жалост и овакав погреб, Мостар никада није видео”.
Данас је Мостар подељен град. Прелепа Неретва је граница. На левој обали живе муслимани или – како се од првих вишестраначких избора у БиХ зову – Бошњаци, а на десној Хрвати. Срба скоро да и нема. Њихово седиште је у Источном Мостару који се налази на двадесетак километара од града, на путу према Невесињу. У граду се на сваком кораку осети национална подељеност, тиха мржња, нетрпељивост....
Шта је лепше? Мостар из времена романтика Алексе Шантића или данашњи, где је човека страх да оде на другу обалу града у којем је рођен.
Надимак по Този Веселиновићу
Међу малом мостарском „пичуладијом” ко је иоле држао до угледа у раји морао је да има макар један надимак. Милијев старији брат Џемал, некадашњи репрезентативац Југославије је као клинац највише на свету волео да једе чорбу и од „Вардара па до Триглава” био је познат по надимку Чорба. Милија су сви звали Тоза, а и данас је тако познат .
– Као дете био сам ситан, а по цео дан сам певао и трчкарао за лоптом. Андрија, наш комшија, стално је ишао на утакмице и када ме је гледао у дворишту како сам брз када играм фудбал рекао је: „Види га, исти Тоза Веселиновић” – присећа се детињства Мили Хаџиабдић.
Пижон, Пикси, Дејо...
Мили Хаџиабдић је у десетогодишњој прволигашкој каријери на теренима СФРЈ играо против више генерација Црвене звезде и Партизана. Одлично памти мечеве, јер су београдски ривали увек изазивали респект.
– Звезда и Хајдук су у то време доминирали. Играо сам и против Пиксија Стојковића, Владимира Петровић, екипе из Барија предвођене Дејом Савићевићем и заиста је тешко рећи ко је од њих био најбољи. Сви су били прави мајстори, а то најбоље говори какав се фудбал у то време играо – носталгичан је Мили.
Господа тренери
Мили Хаџиабдић је током каријере имао среће да ради са великим тренерским величинама. Сулејман Ребац, Милош Милутиновић, Вукашин Вишњевац, Душан Бајевић, Јошка Скоблар, Станко Поклеповић.
– Од сваког од њих сам нешто научио, сви су били добри људи и још бољи тренери. Садашње тренере слабо познајем, али сумњам да имају то знање које су они преносили на фудбалере – са пијететом спомиње бивше тренере.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
