Život je pozornica na kojoj svako bira ulogu. Mili Hadžiabdić, Mostarac, nekadašnji fudbaler Veleža i Hajduka, nikada nije bio u glavnoj. Po nomenklaturi zanimanja kao desni bek u fudbalu bio je predodređen za sporedne uloge, ali imao je od koga da uči, jer su glavne zvezde bili takvi asovi poput Envera Marića, Duška Bajevića, Franje Vladića, Blaža Sliškovića, Vahida Halilhodžića....
Sva mostarska muška čeljad je imala dve ljubavi. Pola ih je sanjalo da dostigne čuvenog Emira Balića i jednog dana sa Starog mosta „lastom” skoče u Neretvu, a druga polovina je maštala da jednog dana zaigra u dresu Veleža pored Bajevića, Marića i Vladića, trija koji je širom bivše domovine bio poznat kao mostarski BMV.
Među onima koji su uspeli da ostvare dečačke snove bio je i Mili Hadžiabdić, mostarsko „haustorče”. Kao dete počeo je da jurca za loptom na poznatom turniru „Mostarskih mahala”, zapazili su ga Veležovi „skauti” i pozvali na trening na stadion pod Bijelim brijegom.
– Ne znam baš tačno kad sam prvi put šutnuo loptu, ali znam da sam kao jedanaestogodišnjak počeo da treniram u Veležu. Posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj 1974. godine od tadašnjeg reprezentativca Franje Vladića dobio sam prve kopačke i na planeti nije bilo srećnijeg deteta. Za prvi tim sam debitovao 1980. u sedamnaestoj, kada je trener bio Miloš Milutinović – počinje razgovor Mili Hadžiabdić.
Punu deceniju u dresu Veleža „vojevao” je na Marakani, Karaburmi, Grbavici, pod Bežigradom, na Kantridi, a zatim je prešao u Hajduk.
– Tvrdim da smo u to vreme imali jednu od najboljih liga u Evropi. „Praštalo” je na sve strane i nije bilo terena u Jugoslaviji gde je neko mogao da garantuje da će osvojiti bodove. Crvena zvezda je 1991. godine postala šampion Evrope i to je bila najbolja potvrda kvaliteta, ali na moju veliku žalost i poslednje prvenstvo SFRJ – sa nostalgijom priča Hadžiabdić.
Mostar je živeo za Velež. U to vreme svi su bili zaljubljeni u „rođene”, kako su im pevali njihovi navijači. „Rođeni” su Mostarcima bili radost, sreća, ljubav, zakletva... U toj ljubavi nije bilo ljubomore, ali jeste mnogo zanosa i gordosti, ponosa i prkosa. Zlobnici su za Velež govorili da je provincijski klub, ali bila je to neka lepša provincija, dostojanstvenija provincija uskih ulica, kamenih kuća u malim sokacima, čistija provincija, puna behara i štiglića... U to vreme su čast, vera i ideali bili na ceni.
– Dva puta smo osvojili Kup Jugoslavije. Sećam se kada smo 1987. godine u šesnaestini finala Kupa Uefa eliminisani od Borusije iz Dortmunda. Tamo smo izgubili 0:2, a u revanšu u Mostaru poveli smo golom Kodre. Tada je Tuce promašio penal i umesto da povedemo 2:0 primili smo gol koji nas je praktično eliminisao. U finišu smo ipak dali drugi gol, ali Borusija je prošla dalje. Vidite gde je sada Velež, skoro da ga nema – setan je Hadžiabdić.
Onda dolazi kraj osamdesetih, počinju devedesete. Lagano se, umesto ljubavi, počela da širi potmula mržnja, teža i od grobne ploče. Mostar, ali i drugi gradovi kao da su oboleli od Alchajmerove bolesti i to će opustošiti i rasturiti Jugoslaviju. Sve lepo bilo je preko noći zaboravljeno.
– Nikada neću prestati da žalim za tom zemljom, kao i za mojim Mostarom. Uvek sam bio komunista i ostao sam dosledan takvom načinu razmišljanja. Nekada sam imao partijsku knjižicu, a sada sam komunista u duši. Nisam kao mnogi koji su to bili, pa su preko noći promenili dres i priču. Kukali su i lajali na tu zemlju, a od nje su dobili sve: posao, stan, luksuzna auta, pravili kuće, a onda im odjednom ništa nije valjalo. U Splitu mi nikada nisu oprostili što sam u Beogradu pevao himnu „Hej, Sloveni”. Njima na obraz, ja nemam čega da se stidim. Jugonostalgičar sam i to javno priznajem – kategoričan je Mili Hadžiabdić, koji sa suprugom i decom skoro 25 godina živi u Dizeldorfu, u Nemačkoj.
Druga velika Milijeva ljubav je muzika. Nije važno koja narodna, zabavna, sevdalinke, starogradske... Kada on glas pusti i slavuji sa grana popadaju. U decembru 1991. godine uoči Nove godine u poznatom sarajevskom restoranu „Tabasko” našli su se Blagoje Paunović, Josip Katalinski, Branko Rašević, Ivica Osim, Mirsad Fazlagić, Zvonko Ivezić, Josip Bukal, Boško Janković. Njih osmorica sa više od 200 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije.
Na stolu multietničko meze i internacionalna pića; jagnjetina, prasetina, pastrmka, dalmatinski pršut, užička pečenica, vojvođanski kulen, travnički sir, čačanski kajmak, francuska vina, škotski šetač, „Tuborg” pivo i tu i tamo „Knjaz Miloš” i „Radenska”. Atmosfera sjajna , ali muzika očajna. „Truni” neki lik, sa italijanskim kanconama uspavao pola kafane. Negde oko 22 časa, „banuše” dvojica Mostaraca; Mili Hadžiabdić i Esad Dugalić, bivši golman Veleža. Uzeše onom „mučeniku” mikrofon i kafana u sekundi skoči na noge „tanane֨”.
– Ma, zar ima nekog ko se ne seća te večeri sa legendama. Muzika je moja velika ljubav. Lek za dušu. Tamo u tuđini, kada nisam dobre volje, pustim nekog od naših pevača i brzo se vratim u normalu. Pevam sve i volim sve; Zdravka Čolića, Kemala Montena, Olivera Dragojevića, Anu Bekutu, Miroslava Ilića. Ipak, na prvom mestu mi je Toma Zdravković. Mislim da nema nijedne njegove pesme koju ne znam – kroz smeh priča Mili, a njegovi beogradski drugari ga ubeđuju da se prijavi za popularnu emisiju „Nikad nije kasno”.
Vreme za razgovor sa Hadžiabdićem brzo je proletelo. Žurio je na sastanak sa dugogodišnjim prijateljem Mladenom Krstajićem, pomoćnikom selektora Slavoljuba Muslina. Pogled na sat i....
– Doći ću ja brzo opet u Beograd – reče na kraju beskompromisni bek, neostvareni pevač, meraklija, ljudina sa srcem i dušom koji nikada neće prežaliti haos koji su na ovim prostorima, a posebno u njegovom rodnom gradu napravile nacionalne podele.
Kada je daleke 1924. godine u Mostaru umro po mnogima najbolji srpski pesnik Aleksa Šantić „Politika” je pisala:
„Na kućama vise crni barjaci, čak su i ulični fenjeri obavijeni crnim krepom. Pesnikov kovčeg nosili su članovi srpskog pevačkog društva Gusle i hrvatskog Hrvoje. Dok je pet kilometara duga povorka prolazila kroz ucviljeni Mostar, avioni su nadletali grad u znak žalosti. A narod, bio on pravoslavni, katolički ili muslimanski, podjednako je oplakivao svog velikog pesnika. Ovakvu žalost i ovakav pogreb, Mostar nikada nije video”.
Danas je Mostar podeljen grad. Prelepa Neretva je granica. Na levoj obali žive muslimani ili – kako se od prvih višestranačkih izbora u BiH zovu – Bošnjaci, a na desnoj Hrvati. Srba skoro da i nema. Njihovo sedište je u Istočnom Mostaru koji se nalazi na dvadesetak kilometara od grada, na putu prema Nevesinju. U gradu se na svakom koraku oseti nacionalna podeljenost, tiha mržnja, netrpeljivost....
Šta je lepše? Mostar iz vremena romantika Alekse Šantića ili današnji, gde je čoveka strah da ode na drugu obalu grada u kojem je rođen.
Nadimak po Tozi Veselinoviću
Među malom mostarskom „pičuladijom” ko je iole držao do ugleda u raji morao je da ima makar jedan nadimak. Milijev stariji brat Džemal, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije je kao klinac najviše na svetu voleo da jede čorbu i od „Vardara pa do Triglava” bio je poznat po nadimku Čorba. Milija su svi zvali Toza, a i danas je tako poznat .
– Kao dete bio sam sitan, a po ceo dan sam pevao i trčkarao za loptom. Andrija, naš komšija, stalno je išao na utakmice i kada me je gledao u dvorištu kako sam brz kada igram fudbal rekao je: „Vidi ga, isti Toza Veselinović” – priseća se detinjstva Mili Hadžiabdić.
Pižon, Piksi, Dejo...
Mili Hadžiabdić je u desetogodišnjoj prvoligaškoj karijeri na terenima SFRJ igrao protiv više generacija Crvene zvezde i Partizana. Odlično pamti mečeve, jer su beogradski rivali uvek izazivali respekt.
– Zvezda i Hajduk su u to vreme dominirali. Igrao sam i protiv Piksija Stojkovića, Vladimira Petrović, ekipe iz Barija predvođene Dejom Savićevićem i zaista je teško reći ko je od njih bio najbolji. Svi su bili pravi majstori, a to najbolje govori kakav se fudbal u to vreme igrao – nostalgičan je Mili.
Gospoda treneri
Mili Hadžiabdić je tokom karijere imao sreće da radi sa velikim trenerskim veličinama. Sulejman Rebac, Miloš Milutinović, Vukašin Višnjevac, Dušan Bajević, Joška Skoblar, Stanko Poklepović.
– Od svakog od njih sam nešto naučio, svi su bili dobri ljudi i još bolji treneri. Sadašnje trenere slabo poznajem, ali sumnjam da imaju to znanje koje su oni prenosili na fudbalere – sa pijetetom spominje bivše trenere.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
