ЕКСКЛУЗИВНО, Пријовић: Желим да играм за Србију, то је мој сан!

Животна прича је Александру Пријовићу већ довољно необична, па ни велико чудо није што је играч о коме се прича и поред убедљивог пораза Легије од Дортмунда (4:8).

Први гол је била мајсторија стрелца високе класе, шут „спољном, из колена”. Други је била показна лекција како се у гужви у казненом простору рутински проналази лопти пут до мреже.

Са два гола допринео је да меч у Дортмунду постане најефикаснији у Лиги шампиона и одмах се нашао у упитној реченици: зашто га нема међу репрезентативцима Србије?

– Испунио сам дечачку жељу да постигнем гол у Лиги шампиона. Остале су ми још две. Једна је да заиграм у великој европској лиги, а друга да постанем репрезентативац Србије – одговорио је Пријовић не стрепећи да жеље изговори наглас.

Зашто кажете „да постанете репрезентативац”? Већ сте играли за Србију...

– Био сам члан кадетске и омладинске репрезентације. Онда су се догодиле неке промене у ФС Србије, променили су се људи и селектори, ја сам некако испао из „екрана“ и нестао сам са списка... Кривим за то и себе. Мењао сам клубове, одлазио у нестабилне средине, па нисам имао ни континуитет игара да бих задржао пажњу селектора.

Заиграли сте, ипак, за младу репрезентацију Швајцарске...

– Нисам ја то хтео. Више сам учинио услугу Сиону. Био сам тада њихов члан и председник клуба ме је наговарао да заиграм за Швајцарску. Убеђивао ме је да је то добро за клуб, да се чује да имају репрезентативца, да ће и мени користити... Био је и искрен, јер ми је рекао да могу да променим избор ако дође позив за А селекцију Србије. Заиграо сам за младу репрезентацију Швајцарске, не и за А тим.

Швајцарци нису били упорни да вас задрже?

– Швајцарска је земља у којој сам рођен, тамо ми је породица, родитељи у Санкт Галену живе дуже од 40 година... Швајцарци, ипак, знају да сам Србин, што се каже, сто одсто. Знам ко сам и одакле сам.  Швајцарски пасош имам од 17. године, српски имам дуже. Није то само питање фудбала.

Нема вас ни на ширем списку српских репрезентативаца...

– За то кривим највише себе. Нисам увек добро бирао клубове. Одлазио сам у нестабилне средине, где нисам ни играо колико сам се надао. Ко ће да ме види ако не играм.

Долазак у Легију је, очигледно, потез каријере...

– Дошао сам у велики, одлично сређен клуб, велике традиције... Све се то поклопило са годинама мог сазревања. Кад сам био млађи нисам био сконцентрисан на фудбал. У Легији сам видео шта је врхунски ниво фудбала и схватио на ком нивоу ја желим да останем.

Надате ли се да би вас игре у Легији могле да врате репрезентацији Србије?

– Надам се томе, али знам да се то неће догодити због лепих новинских наслова после голова на једној или две утакмице. Морам да задржим континуитет добрих игара. Нисам тога имао током каријере, а добио сам у Легији.  Осећам да су испред мене можда пресудни месеци за моју каријеру.

Да ли то наговештавате одлазак из Легије у јануару?

– Било је неких разговора на ту тему. Желим да се опробам у јачој лиги, јер верујем да могу да играм још боље, на вишем нивоу. Успем ли у томе, могла би да ми се оствари и она највећа жеља, да заиграм за Србију.

Није вам било доста сеоба после играња у Италији, Шведској, Норвешкој, Турској, Швајцарској, сада у Пољској...

– Сеобе се не плашим. Лако се прилагођавам. Немам проблема с променама клубова и земаља. Фудбал је за мене путовање. Не знам где ће ме путеви одвести, али знам где увек могу да се вратим – рекао је Александар Пријовић.