Владимир Стојковић: Уписаћу се у стрелце у Енглеској, главом, ногом, свеједно како!

Шервудска шума има новог – јунака модерног доба. Није одевен у зелено, не носи стреле на леђима и лук у руци, али његова појава у Нотингему изазива осећај сигурности какав српски љубитељи фудбала имају увек кад испред гола репрезентације виде свог Робина Худа – Владимира Стојковића.

Нотингем форест одавно није имао бољег голмана, већ деценију најбољег у Србији упркос проблемима кроз које је као победник излазио чувар нотингемских и српских фудбалских снова...

Да ли је он заиста толико добар да је постао недостижан, или су други мање талентовани од њега – питање је које Стојковића не заварава, али и не оптерећује:

- Не могу да причам о колегама. Да би се одржао мораш да имаш квалитет, поред тога глава увек мора да буде „на месту”. Срећом, врло рано сам почео да браним јаке утакмице и искусио и ружну страну фудбала, видео да код голмана може да представља проблем неко брзо презасићење. Научио сам то као врло млад. Нисам почео да браним озбиљне утакмице у 26, већ у 21, 22. години. Бранио сам и знао шта је позитивно, а шта може да постане негативно. Негативно је да се брзо заситиш и одмах пожелиш нешто више.

Не скрива тајну успеха и дугог опстанка на пиједесталу:

- Како сам постајао искуснији и како су долазиле веће лиге, схватао сам да је свака нова утакмица уједно нови живот. Све што је било пре недељу дана морало је да се заборави и само тако могло је да се опстане. Кад се нешто уради добро, већ после седам дана тражи се мана, ако не поновиш слично. Кад себи задаш критеријуме, не можеш да идеш испод њих. Мораш увек да будеш психолошки спреман да не дође до размишљања: ово је небитно, само да пође што пре. У сваку утакмицу мораш да уђеш с поштовањем као у ону која те је направила голманом. Ја тако доживљавам сваку.

А све је могло да буде и другачије да је пре више од две деценије конкуренција у нападу била слабија а пред голом јача. Тада мали Владимир – био је центарфор...

- Већ у седмој години почео сам да тренирам и прво сам био центарфор. И био сам чак најбољи стрелац турнира,,, Чим сам озбиљније стао међу стативе, дошао сам у Звезду и после тога повратка у напад није могло да буде...

Верује Стојковић да је то било нормално... и предодређено:

- Био сам превише млад али сам физички превазилазио своје вршњаке. Био сам са пет година старијом генерацијом, али нисам могао да играм – само да браним. Покојни тренер Милош Берић ми је рекао: хајде да браниш. После два месеца опет сам се колебао и дефинитивно вратио пред гол.

Некадашња позиција у екипи, није разлог због којег Стојковић често од тренера тражи дозволу за одлазак на прекид кад резултат није позитиван:

- Једноставно, имам жељу да победим или бар да не изгубим.

И сада у Чемпионшипу та жеља често је изражена...

- У Нотингему сам већ био три-четири пута на прекиду! Одмах у првих пет кола... Против Норича сам имао добру позицију, али је лопта пала на прву стативу, избацили су је у аут. Једном сам мислио да ће доћи до мене, почела је да одскаче... То је данас нормално у фудбалу, у 93, 94. минуту кад губиш – небитно је да ли ћеш изгубити 2:1 или 3:1, бориш се да изједначиш на 2:2... Да направиш вишак у шеснаестерцу...

Горостасни голман верује да ће се у Енглеској уписати у стрелце... Не бира како...

- Главом, ногом... Ја се залетим, али, неће ме: кад чекам на првој стативи, лопта прелети на другу, кад сам пред другом - центаршут је кратак...

Више дилему нема, да је 25 година млађи и опет на почетку...

- Остао бих сигурно пред голом, јер, то је посао који тражи пуно психе и адреналина. Све мора да буде на максималном нивоу. Кад после утакмице осетим да сам испражњен, свестан сам да сам добро бранио. Кад то не осећам – знам да нисам дао све од себе.