Боричићев „потез каријере”, Српкиње сад нападају злато на Гран прију!

Пише: Игор Јагличић

Легендарни др Рубен Акоста, тадашњи председник ФИВБ, 1993. године, дао је знак да најбољих осам репрезентација света одмере снаге, на крају и на финалном турниру у Хонг Конгу.

Тријумфовала је селекција Кубе, у то време актуелни олимпијски шампион, а цело такмичење добило је високу оцену и за др Акосту и његове најближе сараднике, то је био знак да су на правом путу.

Многе компаније из далеке Азије, истог тренутка пожелеле су сарадњу са ФИВБ и дружење са најбољим одбојкашицама планете.

Такмичење је из године у годину расло, повећавао се и број учесница, али све то ипак није пратио богати наградни фонд. Мора се признати да је Гран при годинама био у запећку мушке Светске лиге.

Кина, Јапан и Хонг Конг организовали су у збиру, чак 16 завршних турнира. Овај у Нанђингу је практично седамнаести, иначе осми на тлу Кине.

Надају се домаћини да ће њихове нове хероине, олимпијске шампионке из Рија, предвођене чудесном Џу Тинг доћи и до друге титуле, на коју чекају још од 2003. године.

Занимљиве приче су везане и за историјат учешћа Србије у Гран прију. Од 2006. године, кад је освојена светска бронза у Јапану и кад је заправо почео поход наших дама ка планетарном врху, тежило се и пласману у најкомерцијалније такмичење.

Све до 2010. године покушавало се кроз квалификације доћи до Гран прија, али су у Варни, Омску и Анкари то били неуспешни покушаји.

Онда је, мора се признати и то, Александар Боричић одрадио „потез каријере” и уз подршку сарадника, Европску лигу прогласио квалификационим турниром, а с обзиром на тадашњу доминацију Србије у том такмичењу, било је јасно на који ће начин наше даме ипак доћи до Гран прија.

А да је Боричић био у праву, доказ је освојена бронза већ 2011. У међувремену је Србија освојила још једно одличје истог сјаја, 2013. у Сапороу, а неколико последњих такмичења, искоришћено је као припрема за нешто већа и вреднија, са којих би наше девојке ипак доносиле одличја.

Утисак је да је ове године дошао ред на Гран при. Зато је Зоран Терзић, пред полазак на једномесечну турнеју, најавио поход на злато.

Нека буде прво финале, бићемо пресрећни. Опет је промовисано неколико нових играчица, показала је Србија снагу и без дугогодишњих ведета, Маје Огњеновић, Јоване Бракочевић, Јелене Николић и Сузане Ћебић. Одрађена је смена генерација на најбољи могући начин.

У Нанђингу, Србија ће бити и највећи европски адут, уз дужно поштовање Холандије и Италије. У случају доброг резултата, наше даме учврстиће се на трећој позицији светске ранг-листе, са реалним изгледима да на наредном Светском првенству, 2018. у Јапану, нападне једну од прве две позиције.

Србија је све ближа планетарном врху. У женској одбојци, у којој су највеће силе „мале земље” попут Кине, САД-а, Бразила, Русије, Јапана, Италије... Живи били па видели!