Радуљица: Увек сам добијао један поклон за све, то ми је траума из детињства...

Пошто је пропустио неколико тренинга, Мирослав Радуљица је почео са радом, полако се уводи, али је стално уз тим. Каже, проблеми које је имао нису га успорили, биће спреман када буде најпотребније.

- То су неке ствари на које не можемо да утичемо – тим речима сјајни центар коментарише оно што му се догодило на базичним припремама.

И поред свега, сматра да не заостаје за момцима који су све време радили.

- Осим тог проблема са коленом, осећам чак и боље него што сам мислио да ћу у овом тренутку бити.

Осим тога...

- Тек је почетак припрема, имамо доста времена, иако сви мислимо да нећемо имати довољно. Биће времена и да се опоравимо, па и да се припремимо. Сви бисмо волели да не пропустимо ниједан трениг. Али, ово је део нашег посла, нема места за панику.

Додајући да је све то последица напорног темпа у коме је још од тинејџерских дана, Радуљица је уз осмех додао:

- Нисам више младић. Нажалост, немам више 22 године.

Да би то што боље дочарао, Радуљица се послужио анегдотом.

- На неком од тренинга пре припрема, поделили смо се за пет на пет. Онда је неко запитао - ко је најстарији. Сви смо се згледали и испадох ја најстарији.

Као рано јануарско дете, чак је и међу својим вршњацима најстарији.

- То је моја „мана“. Кад год за Нову годину окренемо календар, ја сам аутоматски годину дана старији.

Макар је као дете добијао два поклона – за Нову годину, па и за рођендан. На тај покушај „утехе“, Радуљица је узвратио:

- Ма какви! Увек сам добијао један поклон за све, за Нову годину, Божић и рођендан. То ми је траума из детињства.

Наравно...

- Шалим се – додао је.

Чак је и у репрезентацији међу најстаријима. На ту констатацију прво је узвратио са:

- Неее, нисам.

Али када смо боље погледали и јесте.

- Па да, ту сам одмах после Симоновића и Теодосића.

Готово уз уздах му се отело.

- Дошло је и то време да сам један од најстаријих. Раније сам био један од најискуснијих, иако нисам био најстарији. Сада сам и једно у друго. Сад је готово, више ми ништа не могу – као да је био задовољан јер је пронашао „добру страну“ целе приче.

Можда зато Мачван и Богдановић нису „смели“ да му траже тринаестицу. Обојица су због њега одустала од броја који годинама носе у клубовима.

- То уопште није било питање – додао је Радуљица, онако „одлучно“.

Доста озбиљније је наставио причу:

- Мени бројеви нису толико битни, али неки ред треба да се зна. Посебно у репрезентацији. Опет морам да поменем Јоцу, који врло добро води рачуна о свему томе, иако им баш и не водимо. Он добро зна ко који број носи, ко шта воли. Мени то у клубовима и није толико битно. Јер - не игра број. Ако некоме значи, он ће да се бори да узме који жели. Стварно мислим да није поента у броју, да је то потпуно небитно.

Ипак...

- Ако у репрезентацији још могу да изгурам ту тринаестицу, као један од најстаријих, нека је. Да не мењамо.

Мало по мало, али разговор је дошао и до кошаркашких тема. Центарска линија Србије изгледа доста моћно. У разговору са свима њима, подвукли су како једни друге чине бољима. Просто, у борби за место у тиму – извесно је да један из центарског квартета неће ићи на Европско првенство – један из другог извлаче оно најбоље.

- Често помињем како се сви врло добро знамо са неких ранијих припрема, из млађих селекција, расли смо заједно. Добро се знамо и ту, пре свега, влада другарство и здрава конкуренција. Нема ту...

Застао је тражећи праву реч да опише однос који влада у репрезентацији, па наставио.

- На тренинзима стварно волимо да се такмичимо. Свако има свој его, што је нормално, јер га нема тога ни ми не бисмо били ту где јесмо. Али, добри су тренинзи. Када би неко провирио иза затворених врата, видео би колико ту све „пуца“.

На констатацију да је Огњен Кузмић рекао како му је најтеже баш против њега – и сада, као и када год је играо против њега, Радуљица је рекао:

- Лепо је то чути. Кузмић је супер момак, потпуно на месту. Када причамо о центарској линији, нама је сваки тренинг тежак и прилика за доказивање. Баш због тих људи који су ту, Кузмић, Марјановић и Штимац... Ово је репрезентација и тако би и требало да буде. Ово је прилика да напредујеш. Иако се не виђамо, ево Боби сада игра НБА, а ми неке друге лиге, али када дође репрезентација, имаш прилику да играш против таквих играча, дуели са њима су тешки. Све то је идеална прилика да себе учиних бољим. Ту нема никакве поштеде, као знамо се. Рецимо, Кузма и ја смо играли заједно у Панатинаикосу.

Поновио је...

- За мене је то само прилика да напредујем. Иако смо у овим годинама, нема поштеде већ мораш сваки трениг да будеш сто одсто спреман.

Додајући да се последње четири године у репрезентацији ништа није претерано мењало, наставио је причу:

- Ту су људи који су већ били део разних акција, знамо се веома добро. Прилично брзо се уклапамо. Од самог почетка знамо шта селектор Ђорђевић хоће од нас. Ми „старији“ имамо неке друге улоге, покушавамо да остале убацимо у систем, иако то они веома добро знају и сами. Ипак је лакше кад има неко да помаже – закључио је Радуљица.