Јовановић: Поента је – дете мора да игра... Неки људи имају идеју шта ће са том децом

Док смо гледали српске јуниоре како лебде изнад конкуренције на путу до европског злата, безброј пута смо помислили, рекли, чули и написали: „Он ће бити одличан играч!” Потпуно логично, ко би смео да се усуди да изговори да би неки 18-годишњак (и млађи) већ сада могао да буде добар и на највишем нивоу!

Јер, зар не, бајке су оне приче о неком 15-годишњем Дражену Петровићу у првом тиму Шибенке, о 17-годишњем Александру Ђорђевићу са лепом улогом у Партизану, 19-годишњем Предрагу Даниловићу који је после сезоне у црно-белом дресу већ у сениорској репрезентацији...

Пре 30 година, у Бормију, најславнија јуниорска генерација је покорила свет. Ималу су 18 и 19 година типови који ће већ следеће сезоне постати освајачи Купа шампиона (Кукоч, Рађа, Павићевић), који су већ играли на фајнал-фору и освојили титулу у најјачој Југославији (Дивац, Ђорђевић, Пецарски), који су постајали лидери Црвене звезде (Небојша Илић). Пре десет година у Новом Саду исти домет су остварили Стефан Марковић, Милан Мачван и Мирослав Радуљица, од прошле године власници олимпијског сребра.

Да ли за годину-две видите Мишковића, Пецарског, Ускоковића, Петрушева...као важне шрафове евролигашких тимова? Да ли их видите у Евролиги? Или у сениорском тиму?

По перспективи да. Реално...

- Одмах ћу вам рећи рећи... – био је спреман Влада Јовановић, селектор златних јуниора из Братиславе 2017. године, да прича о теми којом смо мислили да га изненађујемо. - Дефинитивно постоји проблем да се направи тај искорак када би требало прећи из јуниорског стажа у сениорски. Ови момци су квалитетни, далеко од тога да ми сада морамо да причамо о њиховом таленту, он се види. У овом тренутку, та деца, људи који брину о њима и клубови, морају да направе модус како и где они сада да играју. Сигурно је да јуниорска конкуренција за њих не представља изазов и неће им подићи квалитет игре на ниво који захтева сениорска кошарка. То је 100 одсто тако. Е, сада, где је та права средина...

Зашто не и у најјачим клубовима? Осим Црвене звезде ниједан други тим у Србији тренутно нема резултате који би били „угрожени” давањем тинејџерима озбиљнију минутажу.

- Много је то тешко – одмахује главом Јовановић. - Они имају до 18 година и тешко је убацити таквог играча у неки озбиљан евролигашки систем и дати му минуте који ће да га „скрцају”. Сигурно да постоји неки међу степен где би он имао захтеве који не би били превелики, али ни премали, већ таман толики да он за годину дана може да се подигне како би био ближи сениорском нивоу. Наравно, тренирајући и са тим озбиљним тимом, али играјући и негде другде, јер су утакмице најбитније. Мислим да наша деца остају у великим клубовима, или иду у иностранство где седе, трудећи се да им у „си-вију”пише да су ту играли, а они су уствари 12. или 14. играчи без минута. Поента је – дете мора да игра. Не јуниорски стаж, већ сениорски.

Јовановић у даху избацује идеје...

- Зашто то не би била КЛС? Хајде сада да наведемо све играче који су се раније развијали на позајмицама. Која је разлика? Зато што је неко некога убедио да је то срамота играти! Ставите у те клубове тренере којима верујете. Постоје градови са озбиљном кошаркашком историјом, који воле кошарку. Ево, причаћу о мом граду, Чачку. Знам добро колико Чачани воле да виде младог играча на терену, наше дете од 18-19 година. То је прелепо!!! Зашто чекати да неко оде у Италију или Шпанију? Да ли га тамо више цене? То није тачно! За њих је странац, било да има 18 или 28 година.

Док смо причали са Јовановићем поред њега је прошао МВП јуниорског првенства, Никола Мишковић. Показали смо главом на суперталентовано крило и констатовали да из ове генерације делује да постоји неколико играча спремних за врхунске домете... У будућности, наравно.

- Неки од ових момака ће већ сада добити шансу. Нећемо да причамо о појединцима или клубовима, да их не издвајамо. Неки људи имају идеју шта ће са том децом. Али, волео бих да и други, чији клубови немају такве планове, прихвате идеју да играју КЛС. Откада је лоше да клинац игра иза неког искусног играча? Мислите да је то лако? Одавно сам то нудио, још када сам био у Партизану, младим играчима да иду и играју у Чачку. Дословно су сви одбили! Хајде сада нека један озбиљан јуниорски играч оде у, рецимо, Чачак и нека уведе Борац у Суперлигу. Пазите, није лако, изазов је! Нека ти је циљ да уведеш клуб у Суперлигу, а истовремено ћеш подићи своју игру за тих годину дана. Ма, да не помињем сва имена...

Било је много разлога зашто смо Јовановића узели за саговорника на ову тему. Наравно, под један је актуелан велики успех са генерацијом 1999. и 2000. годишта, али је можда још важније оно што се десило након што је овај 44-годишњи тренер донео Србији претходно злато са јуниорима. Те 2009. године Недовић, Мусли, Јарамаз, Ђекић, Анђушић и другови покорили су Европу. Осам година касније, у Евролиги су само двојица (у Уникахи Недовић и, за сада, Мусли), репрезентативац је само Недовић, а у озбиљном европском клубу још само Анђушић (УНИКС).

- Нисам веровао да ће баш сви бити врхунски играчи – сећа се Јовановић. – Неки су испунили моја очекивања само су дошли заобилазним путем до тог нивоа, мало је дуже трајало него што сам очекивао. Наравно, мораш да радиш, да будеш посвећен, да имаш и среће приликом одабира правих клубова. Неки су ту погрешили, па су се тражили, јурили по Европи док нису дошли до значајнијих минута и показали шта знају. Генерално, талентованији играчи из те генерације су ипак направили добре каријере, или су у А селекцији или су то били и можда ће бити опет. Да ли су сви испунили свој потенцијал – сигурно да нису.

Зато... Дечаци, памет у главу. Тренери, више храбрости. Клубови, дугорочнија стратегија. Менаџери и родитељи, више стрпљења.