Пет минута са стручним штабом, Неџад Османкач: Наши тренери су фанатици

Актуелни кормилар новосадске Војводине, шампиона Србије за прошлу сезону, већ трећу годину сарађује са селектором наше земље.

Памти и дане када је деведесетих година прошлог века радио уз надзор Зорана Гајића и то му је, признаје, била одскочна даска за све оно што је учинио у својој каријери.

Пре приче о оном што је било, питали смо Османкача, шта је оно што чека одбојкаше Србије у завршници ЕП у Кракову?

– Дошли смо до врхунца сезоне и врхунца овог Европског шампионата. Пред нама је најважнији меч, четвртфинале, од којег буквално све зависи. Не бих сада причао о томе ко би могао да нам буде ривал и зашто, већ да потврдим оно што се можда и види на терену, да ће наша селекција потпуно спремна дочекати тај меч. Дуго се радило целе сезоне, пажљиво, стрпљиво, играчи су, колико је то било могуће сачувани, а одиграли су, ево скоро 20 званичних мечева. Мислим да је то и највећи квалитет рада Николе Грбића, јер се сви ови момци, уз огромну професионалност, радују сваком наредном мечу за национални тим – истиче Османкач, који не заборавља Марка Ивовића, Петра Крсмановића, Кујунџића, Мехића, али и Алексу Брђовића, јер...

– Немамо ми баш пуно играча, који могу да играју на једном овако високом нивоу, па из тог разлога сваког морамо да поменемо, пазимо и чувамо. И поред свега тога, редовно се боримо за одличја са силама какве су Бразил и Русија, које имају више одбојкаша, него ми становника.

Недељковић отишао прерано

Причао је доста Османкач о прераном одласку младих одбојкаша у иностранство, а као најсвежији пример навео је Вукашина Недељковића, јуниорског репрезентативца Србије, који је из Косовске Митровице отишао у СКРА из Белхатова.

– Мислим да је његов одлазак катастрофална ствар за његов развој, иако бих ја био најсрећнији да он већ наредне године дође на припреме националног тима. Једноставно, сматрам да је Вукашин прескочио неколико разреда у развоју и плашим се само како ће се снаћи у Белхатову. У сваком случају, има нашу пуну подршку, иако сматрам да је прерано отишао – каже Османкач.

Османкач је у стручном штабу Николе Грбића од првог дана његовог „селекторовања”, од 2015. године?

– Сећам се и нашег првог телефонског разговора. Возио сам, а кад сам схватио о чему је реч, зауставио сам ауто. Био сам и у благом шоку, признајем. Никола и ја смо ту негде генерацијски, било је пуно изазова, сваким даном се дешавају неке нове ствари. Ту смо где јесмо, боримо се за медаље, некако је свака наредна утакмица све тежа и тежа, важнија и важнија... Нема опуштања, сви смо максимално фокусирани, водимо рачуна о сваком детаљу – открива Османкач.

Били сте део стручног штаба Зорана Гајића, док је данашњи председник Савеза био селектор наше репрезентације?

– Да, обављао сам улогу скаута, али тадашње и садашње време, када је у питању тај посао, је потпуно друга прича. Није толико било технике, као сад. Деведесетих година је Зоран Гајић купио први програм Дата волеја, па смо касније то урадили и ми остали. Електроника је некако тихо улазила у одбојку, а у последње три године, ту се из месеца у месец мењају ствари. Раније смо муку мучили да набавимо снимке утакмица, сећам се да је ВХС касета била право мало богатство, а данас је најнормалнија ствар да затражите снимак и да га добијете у формату којег желите. Важна је ствар и што се у међувремену унифицирао рад скаута, нема страних шифри и детаља које не можете да схватите – додаје Османкач, један од пионира скаутског посла у нашој земљи.

Популарни Неђа је актуелни тренер Војводине, шампиона Србије, који је годинама давао репрезентативце и чланове стручног штаба у национални тим?

– Веза између Воше и националног тима је нераскидива. Такође, Нови Сад је прави одбојкашки град, па је и мени, као тренеру, почетнику, прошле године убачен врућ кромпир у руке. Зато је повратак титуле велика ствар, не само за мене лично, већ и за Граду и Покрајину, у којима клуб ужива велико поштовање. Наставићемо принцип рада са младим играчима, а уколико спречимо прерани одлазак у иностранство, мислим да ће и Војводина и репрезентација бити јачи у неком дужем временском периоду – напомиње Османкач.

Кренуло са папиром и оловком

Неџад Османкач је почетак студија украсио радом у Одбојкашком клубу Војводина.

– Вратио сам се из војске и на наговор Зорана Гајића прихватио улогу скаута у клубу. За почетак имали смо велику жељу, папир и оловку, а касније смо купили први Дата волеј у „Ем ес досу” и тако је све кренуло. У сезони 1993/94 спонзор клуба је купио компјутер и практично тада је све кренуло.

Много сте у животу и у одбојци уложили у себе, а интересује нас ко су људи који су највише утицали на вашу каријеру?

– Плашим се да неког не заборавим, али нека то буде овако. Професор Срђа Илић ми је само подгрејао љубав за одбојком, а Зоран Гајић „натерао” да радим с њим готово целу деценију. Сарађивао сам и са легендарним Мишком Кијцем, па Слободаном Галешевим, а од повратка у Војводину, у последњих шест година и са Николом Салатићем, Страхињом Козићем. Три године у репрезентацији сам и са Николом Грбићем. Огромно ми је задовољство што сам имао прилику и част да сарађујем са свим тим људима, од којих сам „украо” бар мало заната, што је умногоме утицало и на мој тренерски развој – додаје Османкач, који је паралелно са послом којим се бавио завршио Факултет за физичку културу у Новом Саду, као магистар наука.

Не крије Неђа да му је одбојка пуно дала (53 медаље на зиду у стану), али и пуно узела.

– Ако човек нешто жели, нешто мора и да жртвује. Можда су то рођендани, дружења са пријатељима, па ћу искористити ову прилику да се многима извиним за неке ствари, које сам, ајмо рећи вешто избегавао у прошлости. Ми који се професионално бавимо спортом, немамо баш пуно времена за себе и породицу, што је у мом случају апсолутно видљиво. Кад престанете да се усавршавате, престаје и ваш раст у професији којом се бавите. Све је егзактно, овде нема фолирања – додаје Османкач, председник тренерске организације ОС Војводине.

Србија у овом тренутку има један од најмлађих стручних штабова, а да ли је то слика и прилика тренерског позива у нашој земљи?

– Често се увредим, у име тренерске струке, када људи причају како смо ми само талентована нација и како резултати у спорту долазе највише захваљујући томе. Наши тренери су фанатици, поготово ови млађи, а то је пример и у ватерполу и у кошарци, не само у одбојци. Ево, могу да вас подсетим како сам обећавао и у новинама „крв, патњу и бол” момцима који су били у Војводини, кад сам ја преузео екипу. То се и догодило, на нашу срећу и исплатило, освајањем титуле. Међутим, био бих срећан сезоном и чињеницом што смо избацили још неколико младих играча и да нисмо постали шампиони Србије. Била је то величанствена финална серија са Црвеном звездом, нијансе су одлучивале на крају у нашу корист – подсетио је Османкач, који се нада у боље дане за тренерски посао у Србији.

За крај смо питали Османкача, има ли мушка српска одбојка светлу будућност?

– Не бих се са многима сложио у констатацији да је криза мушке одбојке у Србији велика. Направио бих паралелу са деведесетим годинама, када се нико није бавио млађим селекцијама у нашој земљи. Па смо изнедрили фантастичне играче. Данас је то потпуно другачије, одбојка је изузетно популаран спорт међу децом, нарочито женском, али има и мушке, која добрим радом константно напредују. Важан је тај прелазак из рецимо пионирске у кадетску селекцију, ту је битна брига о тим момцима, неки нам прођу неопажено и то није добро. Надам се да ће Одбојкашки савез Србије, који је кренуо у добру кампању за млађе селекције, додатно поправити комплетну слику – закључио је Османкач.