ИЗ ПЕРА ДОАЈЕНА: Шпанија апсолутни фаворит, нама је место у финалу, све остало би био неуспех

Пише: Данило Шотра

Окрени-обрни, тачно 18 дана потрошићемо на битке 22 најбоља европска тима, једног азијског и једног смешаног, евроазијског!

Коме су потребна оваква, мамутска такмичења, на то питање би тешко могао да се пружи иоле сувислији одговор.

Можда би нешто више на ту тему могао да каже само господин Камил Новак из Чешке, који је неким чудом постао генерални секретар организације која је изнедрила ово, по мени чудновато такмичење и зове се ФИБА Европа.

Где је то господин Новак напапирчио 24 тима способна да задовољи укусе пробирљивих љубитеља баскета, мени апсолутно није јасно!?

Јасно ми је само то да оно што смо до сад видели у две европске и две азијске земље, благо речено, не вреди ни по луле дувана!

Узмите само пример наше репрезентације што, сасвим разумљиво, све нас и највише занима.

Орлови су одиграли шест утакмица, а на последње три могли сте много пре него што су почеле да ставите на кладионици целокупну имовину, без трунке страха да изгубите било шта. Ето, такви су нам ривали били!

Једна од „одлика“ репрезентације наше земље, ма како се она звала протеклих деценија, јесте да не уме, или неће, свеједно, да игра када је победник унапред познат!

Протеклих деценија безброј је примера како су нас наши мезимци нервирали против тоталних аутсајдера. Односно, нервирали су оне којима није добро позната ова чудновата особина српскога рода.

Једино тако могу се и објаснити бројке које све објашњавају на јучерашњој утакмици  против комшилука.

После пет минута водили смо 16:3, а крајњи резултат (86:78), говори да смо преостали 35 минута изгубили са 75:70!!!??? Значи, типично по нашем рецепту.

Да се мало похвалим, до сада се углавном све одвијало према мојим прогнозама. На почетку сам био категоричан да је Шпанија апсолутни фаворит за злато, а да је нама место у финалу.

Наравно, уколико на Црвену фурију не налетимо раније. На срећу, или боље рећи, захваљујући сјајним Летонцима, односно њиховој победи против Турске, пут до завршне представе потпуно нам је отворен.

При оваквом развоју догађаја за мене би био неуспех уколико не будемо учесници битке за златну медаљу.

Да нагласим, не пада ми на памет да на било који начин потцењујем Италију. Азури су нам деценијама били велики ривали, дуго их није било на великој сцени, поново се дижу.

Међутим, тврдим да још нису достигли наш ниво, чак ни овај тренутни умањен бројним недаћама. Исти закључак употребио бих и кад је реч о полуфиналу. Хрватска, Русија или Грчка, ма ко нам био ривал, не би смели да нас зауставе.

Да подвучем на крају, сва ова моја нагађања важе само под условом да у преосталим утакмицама пружимо бољу игру. До сада је много тога шкрипутало на свим фронтовима, нема сумње да овај тим може поприлично више.