ПОРТРЕТ ДУШАНА ИВКОВИЋА – Крсташ, голубар, тренерска легенда

Oдлука Душана Ивковића да заврши тренерску каријеру дошла је уочи олимпијских квалификација у Београду - у лето 2016, а званично је реализована „два сребра касније” - септембра 2017, месец дана пре 74. рођендана. Тренер са „једном од најуспешнијих каријера у историји кошарке” како су страни медији оценили, опростио се хуманитарном утакмицом у Атини.

У пензију је отишао са признањем „Легенда Евролиге”, а како легендама и доликује у мировину су га испратиле друге кошаркашке легенде - Обрадовић, Далипагић, Ђорђевић, Паспаљ, Даниловић, Папалукас, Рађа, Здовц... Заједно са још једним учеником Тонијем Кукочем за седам дана у Женеви добиће чланску карту ФИБА Куће славних.

Ако се ставе на тас сви трофеји, број одшколованих играча, а и снажан печат који је остављао у већини клубова (и репрезентацији) у којима је радио – добија се слика праве тренерске громаде.

– Никада нећемо заборавити твој пресудни утицај да израстемо у европску силу. Ти си за нас више од тренера: пријатељ, ментор, учитељ – написао му је у писму председник московског ЦСКА Андреј Ватутин, а исто би мирне душе могла да кажу и грчка браћа Ангелопулос, власници Олимпијакоса из Пиреја, ком је подарио две титуле првака Европе.

Његов отац, предратни доктор правних наука, није ни мрзео, ни волео комунизам, али је и та његова неопредељеност била довољна да га избаце из државне службе после Другог светског рата. Режим је тако од њега направио пчелара. Пчеле и мед из села Глибовац код Смедеревске Паланке одхранили су шесточлану грађанску породицу са Црвеног Крста (Душан најмлађе од четворо деце). Отац је силом прилика био уз пчеле док је мајка, песничка душа, подизала децу у Београду.

– Отац ми је дао истрајност, упорност и веру у рад и научио ме да је породично васпитање темељ човека. Једном ми је рекао: Сине, боље је бити добар занатлија него лош интелектуалац – говори Ивковић који је премашио очева очекивања. Постао је добар и занатлија (многи тренери стално истичу да је тај позив пре свега занат) и интелектуалац, који је диплому Рударско-геолошког факултета ставио у фиоку и отишао у тренере, после десет година играња кошарке у Радничком (1958-68).

У соби пуној спортских трофеја налазе се и нека друштвена признања, она за која сматра да су „прикладна”. Евролигашком којим може да се подичи само 50 личности које су дале највећи допринос овом такмичењу, сада су придодата још два.

У трофејној ризници су светско злато из Аргентине, европска злата из Загреба, Рима и Атине, сребрне медаље са ОИ у Сеулу и ЕП у Пољској. Са клубовима је исковао 20 пехара - два пута првак Европе са Олимпијакосом (1997, 2012), победник Сапорта Купа (2000), победник Купа Кораћа са Партизаном (1979), првак Југославије (79), Грчке (92, 97, 2012), Русије (03, 04, 05), освајач купа Југославије (79), Грчке (97, 00, 01, 11), Русије (05), Турске (15) и турског председничког Купа (16).

Кошарку је, као и љубав према голубовима, наследио од старијег брата Слободана званог Пива, који је како с радошћу признаје – био бољи тренер од њега пустолова (пре 36 година се отиснуо из Београда), али га је спутавало то што је пупчаном врпцом био везан за Црвени Крст.

– Долазила је једном љубљанска Олимпија по њега, а он се сакрио, јер му било непријатно да их одбије – говорио је за брата који му је био идол.

У знак сећања на брата и оца направио је породични грб на којем су пчела (отац), кош са осмоугаоним саћем уместо мрежице и два голуба на обручу (брат и он).

Један од његових пријатеља из детињства глумац Драган Николић (1943-2016) рекао је једном приликом да је „из Дуде од малих ногу избијао снажан ауторитет” и да је за обојицу, као и све момке из краја, Црвени Крст био „драгоцена школа живота”.

Одрастали су између три коте – Раднички, Београдско драмско позориште - биоскоп „Авала” и црква Свете Богородице – и развијали паралелно однос према спорту, уметности и вери.

Увек спремни да се потуку за своју част, девојку или из чисте лудости. Загледани у неустрашиве борце Томе Хладног (као клинци скривени испод ринга док су изнад њих севали крошеи) и фудбалске „мајсторе са Дунава”.

– Спорт је био моја судбина, јер сам рођен преко пута Радничког. Кад стално пролазиш поред те чувене галерије великана и сам пожелиш да пробаш исто што и они. Тако сам ушао у свет кошарке, у време док су рвачи, боксери и остали били далеко испред нас. Бум је настао кад је Пива постао првак Југославије 1973, у време кад је то била најјача лига у Европи. Ја сам догодине учинио то исто, али с јуниорима Радничког, што је за мене била велика ствар. Нисам имао тренерске амбиције, али успеси су ме водили даље. Са 36 година освојио сам триплу круну с Партизаном, у сезони 1978/79, када смо поред првенства и домаћег купа били и победници међународног Купа Кораћа.

Дичи се својим пријатељима међу којима има највише спортиста и голубара, али и лекара, пекара, столара, доктора, академика... Један од њих описао га је овако:

– Чим крочи у неку просторију, свеједно свлачионица, кафана или позориште, неизоставно се промени атмосфера. То се некако пренело од тинејџерских дана када је као мангуп свој ауторитет и харизму градио и на физичкој снази.

Далеко од тога да Ивковић нема непријатеље и да је без мане. Неке колеге и кошаркашки „радници” описују га као апсолутисту, тешког човека који воли да држи све ствари под контролом и који воли за све да се пита. То не мора увек да буде лоша особина.

Гледано из угла спортских резултата. Као и у случају Небојше Поповића, творца велике Црвене звезде, који је преузимао много ствари на себе, јер је себи највише веровао (у ствари, сумњао је да би други то могли да ураде онако како је он то замислио).

Они који Ивковића знају у душу тврде да код њега постоји углавном црно и бело. Кад послаже људе у глави они тешко прелазе с једног нивоа у други. Ако му се неко не допада, он му одмах то стави до знања.

Прича се да је та његова црта својевремено и кумовала неким променама у кошаркашкој организацији. Ако је то тачно, онда то равноправно дели са свим оним ауторитетима који никада нису имали петљу да му у лице кажу шта мисле о томе.

Ивковића више неће бити на клупи, али то не значи да ће бити ван кошарке. Макар као што је то био случај на Евробаскету у Истанбулу, када је давао подршку Ђорђевићевим изабраницима. Јер као што рече пред опроштај:

– Увек кажем, кошарка је цео мој живот. Колико год сам покушавао, никада нећу успети да узвратим онолико колико је кошарка дала мени и мојим колегама. Ни половину не могу да јој вратим.