ЧЕЛИНЏ: Србија је Јелени Докић понудила колико је знала

Пише: Војин Величковић

Вероватно је тако, а ако и није, ако Јелена баш највише жали што је играла турнире као Југословенка, односно тенисерка Србије и Црне Горе; што је једном, у Атини 2004, носила грб наше земље на дресу у ФЕД купу, онда није праведна.

Јер, шта год да се у њеној каријери и животу лоше догодило, Србија за то није крива. Кад је, како каже, на наговор свог оца, дошла у Београд да узме држављанство тадашње СРЈ, била је дочекана као хероина.

Људи су се утркивали да јој помогну, да је поздраве. У то време Дамир је још био у Аустралији, потом се преселио на Флориду, а кад је дошао у Београд, почео је хаос.

Међутим, шта год да је Србија Јелени урадила, то је претежно добро. Од дипломатског пасоша, преко подршке, нуђења помоћи, услова за тренинге, жеља да успе...

Било је сигурно и грешака, било је можда и неразумевања, можда је све то било мање од очекивања, али ништа од тога није било злонамерно.

Једноставно, Србија на почетку миленијума није имала много искуства са врхунским тенисерима. Моника Селеш је била светска сензација деценију раније, али она ниједном није била код куће у том периоду.

Зато тениска Србија није била спремна да пружи више, да уради оно што је тениској Аустралији било као добар дан. А када се томе дода Дамиров утицај, онда је јасно да и није могло боље.

Данас је Србија тениски потпуно другачија земља, 15 година касније ми смо прошли пут до светске велесиле до непоновљиве генерације најбољих на свету (Ђоковић, Ивановић, Јанковић, Зимоњић, Дејвис куп), али тада више нисмо могли да пружимо.

Ако је то недостајало Докићевој у Србији, шта да радимо. Једно је сигурно, памтићемо њен долазак у Београд и све њене најбоље резултате, а постигла их је као наша земљакиња, као део српске спортске историје, као претечу оног цунамија који је неколико година касније потекао са ових простора и потпуно освојио тениски свет.