ČELINDž: Srbija je Jeleni Dokić ponudila koliko je znala

Piše: Vojin Veličković

Verovatno je tako, a ako i nije, ako Jelena baš najviše žali što je igrala turnire kao Jugoslovenka, odnosno teniserka Srbije i Crne Gore; što je jednom, u Atini 2004, nosila grb naše zemlje na dresu u FED kupu, onda nije pravedna.

Jer, šta god da se u njenoj karijeri i životu loše dogodilo, Srbija za to nije kriva. Kad je, kako kaže, na nagovor svog oca, došla u Beograd da uzme državljanstvo tadašnje SRJ, bila je dočekana kao heroina.

Ljudi su se utrkivali da joj pomognu, da je pozdrave. U to vreme Damir je još bio u Australiji, potom se preselio na Floridu, a kad je došao u Beograd, počeo je haos.

Međutim, šta god da je Srbija Jeleni uradila, to je pretežno dobro. Od diplomatskog pasoša, preko podrške, nuđenja pomoći, uslova za treninge, želja da uspe...

Bilo je sigurno i grešaka, bilo je možda i nerazumevanja, možda je sve to bilo manje od očekivanja, ali ništa od toga nije bilo zlonamerno.

Jednostavno, Srbija na početku milenijuma nije imala mnogo iskustva sa vrhunskim teniserima. Monika Seleš je bila svetska senzacija deceniju ranije, ali ona nijednom nije bila kod kuće u tom periodu.

Zato teniska Srbija nije bila spremna da pruži više, da uradi ono što je teniskoj Australiji bilo kao dobar dan. A kada se tome doda Damirov uticaj, onda je jasno da i nije moglo bolje.

Danas je Srbija teniski potpuno drugačija zemlja, 15 godina kasnije mi smo prošli put do svetske velesile do neponovljive generacije najboljih na svetu (Đoković, Ivanović, Janković, Zimonjić, Dejvis kup), ali tada više nismo mogli da pružimo.

Ako je to nedostajalo Dokićevoj u Srbiji, šta da radimo. Jedno je sigurno, pamtićemo njen dolazak u Beograd i sve njene najbolje rezultate, a postigla ih je kao naša zemljakinja, kao deo srpske sportske istorije, kao preteču onog cunamija koji je nekoliko godina kasnije potekao sa ovih prostora i potpuno osvojio teniski svet.