НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: Не питају шта добијају, већ шта могу да дају Србији

Пише: Предраг Миљуш

Није свако зло за зло, каже народна изрека и она се слободно може применити на ситуацију у којој се нашла кошарка сукобом између ФИБА и Евролиге, што за резултат има чињеницу да је и наша репрезентација, као и све друге из ешалона најбољих лишена помоћи најпознатијих репрезената на првим утакмицама квалификација за Светски шампионат у Кини 2019.

Шансу тиме добијају момци који су били на периферији првобитног списка жеља и они за које се мислило да су се опростили од државног тима, као тројац Тепић, Паунић и Гагић.

Њима се може придодати и Лешић, близак им по годинама, који је био репрезентативац у млађим категоријама, али не и носилац игре.

Пено, Раданов, Ђоковић и Маринковић прошли су кроз млађе селекције државног тима и на њима практично почива будућност наше кошарке барем у спољној линији, прва тројица су плејмејкери, а од оних већег реномеа на тој позицији најмлађи је Мицић, рођен 1994, Теодосић је 1987, а Јовић 1990. Дакле, неки од голобрадих ће највероватније путовати и у Кину.

Посебна прича су Дејан Тодоровић, Србин из Мркоњић Града афирмисан у Билбау, претходно је елементе научио код породице Луковски у Новом Саду, одакле се са 17 година отиснуо у јуниорски тим Уникахе и Алекса Аврамовић из Варезеа, који је у Италију стигао из Чачка, као најбољи играч КЛС, а да су у млађим националним селекцијама предност добијали други.

Мачван је капитен Србије, Радуљица стартни центар, Симоновић и Бирчевић увек спремни да обаве оно што селектор тражи, уосталом освајачи медаља на великим такмичењима.

Дакле, није то репрезентација која ће играти сад и никад више, у овом саставу могуће, али ће многи од њих носити дрес и у будућности. Јер на њих може да се рачуна без условљавања.

На овај начин се шири списак репрезентативаца, афирмишу нове вредности, појединци добијају најважнију ставку у спортској биографији, а шира јавност која кошарку прати на телевизији пита се ко су ови људи. Вероватно ће и пожелети да их види и пружи им подршку.

Једна окрњена репрезентација, без осморице најбољих Срба, Евробаскет 2017. је окончала сребрном медаљом, показавши да нашу земљу с правом зову кошаркашком. И да имамо много добрих играча, и више него други. Што наравно не значи да је све добро.

Парадоксално али је тако: овај одазив потврђује колико је државни тим са селектором Ђорђевићем и његовим сарадницима хомоген. Нико им се није захвалио на позиву. Сви желе да играју.

За крај изјава Вање Маринковића, рођеног 1997: На нама је да изборимо Светско првенство, а после ће да се одлучује ко је заслужио да иде тамо.

Па, зашто би некоме то сметало? Глупости. Шта, не треба да играм за репрезентацију јер можда нећу играти следеће такмичење?

Тако размишља млади репрезентативац који не пита шта ће добити, већ шта може да да.

И за крај, гест Црвене звезде која је одлучила да пусти тројицу репрезентативаца показује да људи када су им намере добре увек пронађу тачку спајања.