Гуровић: Пешић ме је питао шта ћемо са Реџијем Милером. Казао сам му да ћемо победити. Он је одговорио: „Страшно“

Блистао је Милан Гуровић на Светском првенству 2002. године у Индијанаполису, кад је Југославија освојила златну медаљу. Пре свега у четвртфиналу против америчког Дрим-тима.

- Прошло је 15 година и нисам баш ни свестан шта сам направио, с обзиром на величину наше земље. Додуше, руку на срце, било је девет разлике до три минута до краја и потрефило се. Да ме сада питаш да ли сам то хтео, нисам, узео сам једноставно одговорност и улазило је. Генерално, са подручја бившр Југославије, кад би се саставила репрезентација, ми бисмо доминирали и били бисмо опет велика сила. Ратко Рудић, ватерполо селектор Југославије, отишао је Италију да води, а ови су славили и смејали се, рекли су му: „Ето, сада вас више нема, алудирајући на Југославију, сада нећемо бити четврти или пети на свету“. Тада је наводно неког и ударио и загаламио, тешко му је пало, али то вам све говори – испричао је Гуровић за босанско-херцеговачки портал sportsport.ba.

Наводно сте имали један занимљив разговор са тренером Светиславом Пешићем пред ту утакмицу са САД-ом?

- То је било на загревању, док смо се истезали, Пешић је имао обичај кад је нервозан да узме жваку и да је растеже и мени је пришао и говори: „Реџи Милер. Шта ћемо да урадимо?“ Одговорио са му: Па они су људи од крви и меса, добићемо. Тада је он одговорио: „Свашта“, и то никад нећу да заборавим.

Гуровић је сад у тренерским водама, за њега је питање о томе како се сналази било веома тешко.

- Аух, где нађе тако тешко питање на почетку. Као прво, ја јесам почео да се бавим тренерским послом релативно скоро, али донео сам одлуку да то није оно што ја хоћу. Стрес је превелики, 30 година сам у овом спорту и не пада ми напамет у животу да убијем своје време питањима шта и како. Све то оставља велике последице по здравље. Није то оно што ја хоћу. Определио сам се за приватну академију, већ радим са децом и тиме ћу се бавити у будућности. Градим халу у Београду, желим да учим децу да играју кошарку и да постану добри кошаркаши и добри људи.

Имао је Гуровић част да играте за бројне клубове. Живео је у Барселони, Атини, Малаги, Истанбулу... Где је било најлепше?

- Сигурно да је Барселона гигант и један од најорганизованијих клубова у Европи, тамо ми је било супер. Узели смо и титуле у то време. Морам и Истанбул да споменем, тамо сам провео прелепу годину. Турци живе за кошарку и ту је било савршено. И Малага је такође лепа. Углавном, имао сам ту привилегију да играм у јако лепим градовима и за јако добре клубове.

Пратите ли игре Црвене звезде ове сезоне у Евролиги, како Вам се чини измењени тим београдског великана?

- Звезда није на нивоу из прошле године јер је отишло доста добрих играча. Подмладили су тим и то се итекако осети. Из ФМП-а су довели доста играча и то се одражва на њихову игру, али верујем да ће се то променити и да ће бити добра сезона на крају.

Велики је број играча које сте саветовали или учили да играју, на кога сте данас рецимо поносни?

- Могу да будем поносан на Гудурића, Добрића, који играју Евролигу, а до недавно је играо у Првој лиги Србије. Мали Лазаревић, Стојановић, Раданов, све су то врхунски играчи. То је мој производ и јако сам поносан на те момке. Играју фантастично, у будућности ће да имају битне улоге у кошаркашком свету, само нека их здравље послужи.

Словенија првак Европе? Нестварно је деловало...

- Оно је баш било запањујуће, можемо рећи да је нестварно, али је стварно. Лука Дончић? Дечко има 18 година, а игра као да има 10 сезона Евролиге иза себе. Мислим да ће по мојој прогнози бити први пик на драфту и да његово време тек долази. Дечко је невероватан, оно што он ради је савршенство.

А Џанан Муса? То је драгуљ из БиХ.

- Наравно да сам упратио Мусу. Он је изванредан играч, може у неко догледно време да игра у НБА лиги. Потребно је да игра Евролигу бар две године. Видимо да доминира са 18 година и ради се о једном бисеру. Комплетан је играч, који има оно што увек потенцирам, ту спортску дрскост и безобразлук.

Репезентација Босне и Херцеговине и Душко Вујошевић покушаће да оду на Мундобаскет.

- Дуле је сигурно врхунски стручњак. Показао је то у Партизану кад је с буџетом од три милиона играо Финални турнир Евролиге. БиХ није играла у пуном саставу, фале играчи, да су ту Телетовић и Нуркић то би била друга прича. Ако сви буду на окупу, могу бити опасан ривал свима. Генерално, БиХ има расадник талената, а кад причам људима, увек им говорим да је овај део кошаркашки јако плодан. Највиши играчи долазе из БиХ, околина Завидовића и Добоја. Ако погледате Синановића, Омића, Бегића...

Играли сте за два највећа српска клуба, за једне сте издајник, за друге херој. Како на то гледате? Гробари су вас чак и прозивали, вређали, како је било у тим тренуцима?

- Тада сам био млад и темпераментан, другачије сам размишљао, а у Србији се неке ствари не праштају. Имао сам проблема, али то је у Србији једноставно ако одете из једног у други ривалски клуб. Данас имам 42 године и другачије на све гледам. Како растеш и стариш, имаш други поглед на живот.

Кајете ли се због тетоваже Драже Михајловића, с обзиром да Вам је створила доста проблема?

- Сигурно је тада било набоја, али не кајем се. Ја јесам Србин, јесам националиста, али у Србији, БиХ и Хрватској кад кажеш реч националиста, сви те сматрају шовинистом. Имам много другара Бошњака од Мулаомеровића, Синаовића, Телетовића, свих тих момака, али то ме не занима. Ја то гледам. Стојим иза свега. Не мораш да мрзиш никога. Боље бити добар комшија него лош. Имао сам проблема и то је било онако мало и да не кажем непромишљено. Американци држе своје заставе, БиХ и Хрвати своје, ја волим своју. Не кајем се, можда је могло бити и другачије. Поштујем туђе ставове и другачије гледам на људе и на тај проклети и несрећни рат. Сви су изгинули, изгинула је сиротиња, а нити један генерал није погинуо на ратишту – тврди Гуровић.

Испричао је Гуровић и једну занимљиву анегдоту.

- Ја идем редовно у Требиње, тамо осећам припадност иако сам рођен у Новом Саду. Моји су из Требиња, за оне који не знају. Поносам сам на своје порекло. Кад смо се враћали са једне свадбе, код Вишеграда, пукла је гума и људи муслимани су изашли у сусрет и иако су знали ко сам, понудили су да преноћим тамо. Та жена Фатима ме је купила за сва времена, она и њен муж и обећао сам да ћемо ићи на вечеру следећи пут кад будем ишао тим делом.