КОМЕНТАР: Позитиван утисак Србије на Мондијалу и коначно прави путоказ!

Пише: Марија Стојановић

Љубитељи рукомета су после небројано година могли да уживају у игри наших девојака. На крају, ипак, није остварено оно што су сви прижељкивали, Црна Гора није савладана, пласман у четвртфинале није обезбеђен.

Србија се тако незаслужено није нашла међу осам најбољих, јер joj је по свему што је показала ту место. Овог пута су девојке морале да као награду да добију одлазак у четвртфинале и могућност да се боре за завршницу.

Истина, како су играле у првих пет мечева у групи све је и слутило на радовање, имале су оне, али и комплетна рукометна јавност оправданих разлога да се надају позитивном резултату.

Неће бити нетачно и ако кажемо да смо у тим утакмицама играли најлепши рукомет на првенству.

Љубомир Обрадовић зналац

Да кажемо нешто и о селектору Љубомиру Обрадовићу, који неоспорно има феноменално рукометно знање и без сумње је један од најбољих наших тренера, ако не, тренутно и најбољи.

Није имао времена да окупи тим колико је желео, свега десетак дана пред одлазак на Светско првенство, на коме је због очајне организације такмичења имао само ТРИ тренинга током читавог првенства!

Међутим, успео је за јако кратко време да усади девојкама победнички дух, да их натера да играју онако како могу, јер је веровао у њих.

Тактичка припрема сваке утакмице је била беспрекорна, док је осећај за промену играчица, поставу која почиње и правовремено тражење тајм-аута, донело низ позитивних коментара.

Сетимо се само утакмице са Холандијом, кад је одлучио да на терен пошаље девојке које немају толико искуства.

И успео је, збунио је чак и Хеле Томсен, која није имала ваљан одговор. После дуже времена репрезентација је играла толико добро одбрану, док је напад био течан, са брзим преносом лопте.

Једино што му се може замерити јесте лоша психолошка припрема пред дуел са Црном Гором. Очигледно је да оне саме нису успеле да се изборе са поменутим демонима, требало им је помоћи на адекватан начин.

Игра је била течна, брза, модерна, прецизна, атрактивна, једноставно наше девојке су се играле на терену. И било их је уживање гледати током првих седам дана првенства.

А, онда је на ред дошао меч у ком није било поправног, судар два стара ривала, екипе које су изградиле ривалитет током година, јер је неколико девојака рођених у Србији одлучило да промени државу и појача црногорску репрезентацију.

Наша земља је отишла у нокаут фазу као прва у групи, док је Црна Гора једва прошла. У последњем колу ремизирала је са Бразилом и тако обезбедила даљи пласман.

Било је јасно као дан да на овом мечу није одлучивао квалитет, није била пресудна тренутна форма и снага, већ искључиво и само добра психолошка припрема.

И баш у том најважнијем сегменту су наше девојке подбациле. Грешка је, наравно, и у стручном штабу, који није на адекватан начин припремио играчице и охладио им главу пред овај дуел.

Нису деловале Српкиње као на претходним мечевима, ни близу, биле су одсутне као да наспрам себе имају петоструког олимпијског шампиона.

Игра није постојала, страх је доминирао и све оно што их је красило у претходним мечевима је нестало. Видело се већ на почетку сусрета да неће бити добро, не зато што су Црногорке имале вођство, већ што игра Србије није била ни близу оне која би угрозила предност ривала.

Четверац поново на правом месту

Кад је реч о играчицама, лепо је било на терену поново видети четири заборављене девојке Драгану Цвијић, Андреу Лекић, Сању Дамњановић и Катарину Томашевић.

Њихово место и јесте баш ту, у националном тиму и то не би требало мењати. Наравно, уз остале девојке, ово је коначно личило на тим. И тек се на овом Светском првенству видело колико су ове четири девојке недостајале државном тиму.

Вероватно ће детаљнија анализа и извештај стручног штаба боље објаснити шта се догодило са девојкама на том мечу. Мада, руку на срце, проблем би пре пронашао психолог. Зашто?

Па од, можда најболнијег пораза у последњој деценији, кад су Црногорке усред Београда победиле у полуфиналу Европског првенства, наше девојке као да су остале одсечене.

Чини се да им је тај пораз остао урезан дубоко у срцу и да и даље нису успеле да превазиђу ту психолошку баријеру. Играле су и касније ова два тима, али Србија никад, изузев на последњем пријатељском мечу у Бару, није забележила тријумф.

Зато и не чуди игра наших девојака, толика расејаност, страх од победе или нешто треће, у потпуности су оковали ноге. Оживели су поново духови прошлости. Утонуло се у сивило и спаса није било.

Али, као што рече Драгана Цвијић, све је ово добро, овај тим ће се сигурно наћи на Олимпијским играма у Токију и то је у овом тренутку једино важно. Ове девојке очекују квалификације за Европско првенство у Француској, још мало мечева и дана за уигравање.

Потенцијала има, квалитета да не говоримо, игра обећава, само недостаје надградња, која ће сасвим сигурно доћи временом. Простора за напредак има и то је једино важно. Са оваквим приступом, залагањем и борбеношћу, онда ни Токио није далеко.