Piše: Marija Stojanović
Ljubitelji rukometa su posle nebrojano godina mogli da uživaju u igri naših devojaka. Na kraju, ipak, nije ostvareno ono što su svi priželjkivali, Crna Gora nije savladana, plasman u četvrtfinale nije obezbeđen.
Srbija se tako nezasluženo nije našla među osam najboljih, jer joj je po svemu što je pokazala tu mesto. Ovog puta su devojke morale da kao nagradu da dobiju odlazak u četvrtfinale i mogućnost da se bore za završnicu.
Istina, kako su igrale u prvih pet mečeva u grupi sve je i slutilo na radovanje, imale su one, ali i kompletna rukometna javnost opravdanih razloga da se nadaju pozitivnom rezultatu.
Neće biti netačno i ako kažemo da smo u tim utakmicama igrali najlepši rukomet na prvenstvu.
Ljubomir Obradović znalac
Da kažemo nešto i o selektoru Ljubomiru Obradoviću, koji neosporno ima fenomenalno rukometno znanje i bez sumnje je jedan od najboljih naših trenera, ako ne, trenutno i najbolji.
Nije imao vremena da okupi tim koliko je želeo, svega desetak dana pred odlazak na Svetsko prvenstvo, na kome je zbog očajne organizacije takmičenja imao samo TRI treninga tokom čitavog prvenstva!
Međutim, uspeo je za jako kratko vreme da usadi devojkama pobednički duh, da ih natera da igraju onako kako mogu, jer je verovao u njih.
Taktička priprema svake utakmice je bila besprekorna, dok je osećaj za promenu igračica, postavu koja počinje i pravovremeno traženje tajm-auta, donelo niz pozitivnih komentara.
Setimo se samo utakmice sa Holandijom, kad je odlučio da na teren pošalje devojke koje nemaju toliko iskustva.
I uspeo je, zbunio je čak i Hele Tomsen, koja nije imala valjan odgovor. Posle duže vremena reprezentacija je igrala toliko dobro odbranu, dok je napad bio tečan, sa brzim prenosom lopte.
Jedino što mu se može zameriti jeste loša psihološka priprema pred duel sa Crnom Gorom. Očigledno je da one same nisu uspele da se izbore sa pomenutim demonima, trebalo im je pomoći na adekvatan način.
Igra je bila tečna, brza, moderna, precizna, atraktivna, jednostavno naše devojke su se igrale na terenu. I bilo ih je uživanje gledati tokom prvih sedam dana prvenstva.
A, onda je na red došao meč u kom nije bilo popravnog, sudar dva stara rivala, ekipe koje su izgradile rivalitet tokom godina, jer je nekoliko devojaka rođenih u Srbiji odlučilo da promeni državu i pojača crnogorsku reprezentaciju.
Naša zemlja je otišla u nokaut fazu kao prva u grupi, dok je Crna Gora jedva prošla. U poslednjem kolu remizirala je sa Brazilom i tako obezbedila dalji plasman.
Bilo je jasno kao dan da na ovom meču nije odlučivao kvalitet, nije bila presudna trenutna forma i snaga, već isključivo i samo dobra psihološka priprema.
I baš u tom najvažnijem segmentu su naše devojke podbacile. Greška je, naravno, i u stručnom štabu, koji nije na adekvatan način pripremio igračice i ohladio im glavu pred ovaj duel.
Nisu delovale Srpkinje kao na prethodnim mečevima, ni blizu, bile su odsutne kao da naspram sebe imaju petostrukog olimpijskog šampiona.
Igra nije postojala, strah je dominirao i sve ono što ih je krasilo u prethodnim mečevima je nestalo. Videlo se već na početku susreta da neće biti dobro, ne zato što su Crnogorke imale vođstvo, već što igra Srbije nije bila ni blizu one koja bi ugrozila prednost rivala.
Četverac ponovo na pravom mestu
Kad je reč o igračicama, lepo je bilo na terenu ponovo videti četiri zaboravljene devojke Draganu Cvijić, Andreu Lekić, Sanju Damnjanović i Katarinu Tomašević.
Njihovo mesto i jeste baš tu, u nacionalnom timu i to ne bi trebalo menjati. Naravno, uz ostale devojke, ovo je konačno ličilo na tim. I tek se na ovom Svetskom prvenstvu videlo koliko su ove četiri devojke nedostajale državnom timu.
Verovatno će detaljnija analiza i izveštaj stručnog štaba bolje objasniti šta se dogodilo sa devojkama na tom meču. Mada, ruku na srce, problem bi pre pronašao psiholog. Zašto?
Pa od, možda najbolnijeg poraza u poslednjoj deceniji, kad su Crnogorke usred Beograda pobedile u polufinalu Evropskog prvenstva, naše devojke kao da su ostale odsečene.
Čini se da im je taj poraz ostao urezan duboko u srcu i da i dalje nisu uspele da prevaziđu tu psihološku barijeru. Igrale su i kasnije ova dva tima, ali Srbija nikad, izuzev na poslednjem prijateljskom meču u Baru, nije zabeležila trijumf.
Zato i ne čudi igra naših devojaka, tolika rasejanost, strah od pobede ili nešto treće, u potpunosti su okovali noge. Oživeli su ponovo duhovi prošlosti. Utonulo se u sivilo i spasa nije bilo.
Ali, kao što reče Dragana Cvijić, sve je ovo dobro, ovaj tim će se sigurno naći na Olimpijskim igrama u Tokiju i to je u ovom trenutku jedino važno. Ove devojke očekuju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Francuskoj, još malo mečeva i dana za uigravanje.
Potencijala ima, kvaliteta da ne govorimo, igra obećava, samo nedostaje nadgradnja, koja će sasvim sigurno doći vremenom. Prostora za napredak ima i to je jedino važno. Sa ovakvim pristupom, zalaganjem i borbenošću, onda ni Tokio nije daleko.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
