Илија Столица: Кад је могао Лестер да освоји Премијер лигу, што не би и Војводина титулу у Србији?

Црвено-беле „књиге староставне”, с мирисним цветом лале као повезом, у одељку посвећеном „тренерској династији”, у пост-шампионском заглављу 1989 – 2017, „крију” ред стручњака да се најежиш и у стилу редова станеш „мирно”.

Брзић, Косановић, Беквалац, Хаџијевски, Манојловић, Окука, Вукашиновић, Илић, Смиљанић, Пижон Петровић, Ђуричић, Марић.

Рајевац, Радојичић, Степановић, Бабић, Милинковић, Вукићевић, Јелачић, Загорчић, Вигњевић, Марко Николић, Лалатовић, Ивановић, Веселиновић, Батак, Ванић, Буач...

Заједнички именитељ – с Војводином нису успели да освоје титулу! Отуд, неколико дана по устоличењу, у новобеоградском урбаном амбијенту, „провоцирамо” Илију Столицу: имате ли ви Мерлинов штапић, пошто ваши претходници, очито, нису?

– Велика имена, дефинитивно. Кад промените толико тренера, одмах знајте да нешто с клубом није у реду. Ако видим да се неке ствари не мењају брзином за коју сам добио уверења, нећу да будем део те приче. Док сам ја ту, спортски сектор мора да има аутономију, поседује визију и став да игра сваку утакмицу као да се бори за титулу. Звучало би глупо кад бих рекао да не знам за неке ствари у корист Црвене звезде и Партизана, али пример Лестера међу аждајама у Енглеској казује да сви можемо да тежимо највишем – са искром у очима карактеристичној војсковођама у предвечерје битке вели главнокомандујући у Српској Атини.

Као рођеном Земунцу Дунав вам је у крви: могу ли у догледно време тријумфална звона с Петроварадина да одјекну низводно до вашег Гардоша?

– Лепо звучи, свиђа ми се. Поносан сам где сам рођен и одрастао. За Дунав ме везују дивне успомене, дакле, сјајна метафора и тако би требало и да буде. Надам се да ће Војводина да се консолидује, у последњих годину и по прошла је кроз тежак период, желим да је са Сашом Дракулићем, уживајући у спортском сектору аутономију, вратим где јој је место.

Сигурно сте се, апропо „бачених чини”, наслушали: „Где баш у Војводину?”

– Много пута. Комплексна одлука, знам где долазим, нисам од јуче у фудбалу. Добио сам чврсте гаранције озбиљних људи, стављеног интегритета на сто, да заједно можемо да направимо велике ствари. Дуго сам вагао, али и знао да Лале имају посебан шмек и морају да буду уз раме вечитима.

Разговарали сте с неким од бивших тренера?

– Наравно, с људима великог имена и презимена. Свесни су величине клуба и постојећег проблема, међутим, за мене је од суштинског значаја заокрет у управљачкој структури. Руководство ми је дало одрешене руке, гарантујући стабилност. Финансијски бољитак осетиће се и кроз резултате, вратићемо брзо Војводину међу водеће.

Рекосте на промоцији: „Хоћу Војводину уз раме вечитима”, конкретније – иза, између или испред Партизана и Црвене звезде?

– Одрастао сам у клубовима великог реномеа, уз формиран став у репрезентацији: победнички! Играћемо увек с намером да тријумфујемо, без грама калкулација, ко год да је испред. Тренутно смо осми, на граници плеј-офа и плеј-аута. Огроман успех би био да изађемо у Европу, тежићемо му, без дилеме. Превасходни је консолидација и од овог прелазног рока прављење екипе с намером да се следеће сезоне умеша у борбу за титулу.

Војводина се кроз историју два пута окитила ловорикама, последњи 1989, од тада, кроз Србију, само два пута била друга?

– Захтевати од Војводине да освоји титулу исто је као од Црвене звезде и Партизана да подигну пехар у Лиги Европе или презиме у Лиги шампиона! Буџети клубова диктирају све, додуше, фудбал не игра само новац, доказ – Вождовац, али Војводина треба да пронађе начин да повећа салдо у клупској каси.

Да ли је лалински менталитет, у стилу „лако ћемо”, главни проблем: знамо причу да се Партизанов скаут увек радије одлучивао за Ужичане него Војвођане?

– Менталитет је предност: публика на „Карађорђу” воли игру и надигравање. Наш начин игре привући ће људе и имаћемо подршку. Војводину доживљавам као огроман организам: с традицијом, навијачима, инфраструктуром, међутим, потребна јој је свежа крв. Е, то је мој стручни штаб, узбуркаћемо неке ствари неопходне за успех!

Кад кренете за Београд, неће више да „спадају гаће” на мосту код Ечке?

– Превише се значаја придаје флоскулама, на пример: срце на терен. Тачно, мора да буде присутно, али укључено у фудбалски захтев. Тактика, идеја и став се изграђују на тренингу. За утемељивање навике потребно је бар три месеца, кад се то деси – не постоји ниједан мост који би то могао да пресече, да остане на једној обали и не пређе на другу.

Колико вам је инспиративан и поседује ли уопште квалитет тим са седам утакмица без победе?

– Преузео сам Вождовац кад је имао седам пораза! Ако се гледају резултати од тада до краја сезоне, завршили бисмо као трећи. Седам ми је, иначе, срећан број, рођен сам седмог седмог...

Сигурни смо да Илија Столица не би имао ништа против да уместо чувеног „Ћирибу – ћириба, игра Воша к'о Барса” у слављеничком расположењу, убачен у оделу с лалом на реверу у Дунав на свом Лиду или новосадском Штранду, слуша непоновљив вокал Звонка Богдана и „Осам тамбураша с Петроварадина...”

Комплетан интервју са Илијом Столицом можете да прочитате у троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.