Ilija Stolica: Kad je mogao Lester da osvoji Premijer ligu, što ne bi i Vojvodina titulu u Srbiji?

Crveno-bele „knjige starostavne”, s mirisnim cvetom lale kao povezom, u odeljku posvećenom „trenerskoj dinastiji”, u post-šampionskom zaglavlju 1989 – 2017, „kriju” red stručnjaka da se naježiš i u stilu redova staneš „mirno”.

Brzić, Kosanović, Bekvalac, Hadžijevski, Manojlović, Okuka, Vukašinović, Ilić, Smiljanić, Pižon Petrović, Đuričić, Marić.

Rajevac, Radojičić, Stepanović, Babić, Milinković, Vukićević, Jelačić, Zagorčić, Vignjević, Marko Nikolić, Lalatović, Ivanović, Veselinović, Batak, Vanić, Buač...

Zajednički imenitelj – s Vojvodinom nisu uspeli da osvoje titulu! Otud, nekoliko dana po ustoličenju, u novobeogradskom urbanom ambijentu, „provociramo” Iliju Stolicu: imate li vi Merlinov štapić, pošto vaši prethodnici, očito, nisu?

– Velika imena, definitivno. Kad promenite toliko trenera, odmah znajte da nešto s klubom nije u redu. Ako vidim da se neke stvari ne menjaju brzinom za koju sam dobio uverenja, neću da budem deo te priče. Dok sam ja tu, sportski sektor mora da ima autonomiju, poseduje viziju i stav da igra svaku utakmicu kao da se bori za titulu. Zvučalo bi glupo kad bih rekao da ne znam za neke stvari u korist Crvene zvezde i Partizana, ali primer Lestera među aždajama u Engleskoj kazuje da svi možemo da težimo najvišem – sa iskrom u očima karakterističnoj vojskovođama u predvečerje bitke veli glavnokomandujući u Srpskoj Atini.

Kao rođenom Zemuncu Dunav vam je u krvi: mogu li u dogledno vreme trijumfalna zvona s Petrovaradina da odjeknu nizvodno do vašeg Gardoša?

– Lepo zvuči, sviđa mi se. Ponosan sam gde sam rođen i odrastao. Za Dunav me vezuju divne uspomene, dakle, sjajna metafora i tako bi trebalo i da bude. Nadam se da će Vojvodina da se konsoliduje, u poslednjih godinu i po prošla je kroz težak period, želim da je sa Sašom Drakulićem, uživajući u sportskom sektoru autonomiju, vratim gde joj je mesto.

Sigurno ste se, apropo „bačenih čini”, naslušali: „Gde baš u Vojvodinu?”

– Mnogo puta. Kompleksna odluka, znam gde dolazim, nisam od juče u fudbalu. Dobio sam čvrste garancije ozbiljnih ljudi, stavljenog integriteta na sto, da zajedno možemo da napravimo velike stvari. Dugo sam vagao, ali i znao da Lale imaju poseban šmek i moraju da budu uz rame večitima.

Razgovarali ste s nekim od bivših trenera?

– Naravno, s ljudima velikog imena i prezimena. Svesni su veličine kluba i postojećeg problema, međutim, za mene je od suštinskog značaja zaokret u upravljačkoj strukturi. Rukovodstvo mi je dalo odrešene ruke, garantujući stabilnost. Finansijski boljitak osetiće se i kroz rezultate, vratićemo brzo Vojvodinu među vodeće.

Rekoste na promociji: „Hoću Vojvodinu uz rame večitima”, konkretnije – iza, između ili ispred Partizana i Crvene zvezde?

– Odrastao sam u klubovima velikog renomea, uz formiran stav u reprezentaciji: pobednički! Igraćemo uvek s namerom da trijumfujemo, bez grama kalkulacija, ko god da je ispred. Trenutno smo osmi, na granici plej-ofa i plej-auta. Ogroman uspeh bi bio da izađemo u Evropu, težićemo mu, bez dileme. Prevashodni je konsolidacija i od ovog prelaznog roka pravljenje ekipe s namerom da se sledeće sezone umeša u borbu za titulu.

Vojvodina se kroz istoriju dva puta okitila lovorikama, poslednji 1989, od tada, kroz Srbiju, samo dva puta bila druga?

– Zahtevati od Vojvodine da osvoji titulu isto je kao od Crvene zvezde i Partizana da podignu pehar u Ligi Evrope ili prezime u Ligi šampiona! Budžeti klubova diktiraju sve, doduše, fudbal ne igra samo novac, dokaz – Voždovac, ali Vojvodina treba da pronađe način da poveća saldo u klupskoj kasi.

Da li je lalinski mentalitet, u stilu „lako ćemo”, glavni problem: znamo priču da se Partizanov skaut uvek radije odlučivao za Užičane nego Vojvođane?

– Mentalitet je prednost: publika na „Karađorđu” voli igru i nadigravanje. Naš način igre privući će ljude i imaćemo podršku. Vojvodinu doživljavam kao ogroman organizam: s tradicijom, navijačima, infrastrukturom, međutim, potrebna joj je sveža krv. E, to je moj stručni štab, uzburkaćemo neke stvari neophodne za uspeh!

Kad krenete za Beograd, neće više da „spadaju gaće” na mostu kod Ečke?

– Previše se značaja pridaje floskulama, na primer: srce na teren. Tačno, mora da bude prisutno, ali uključeno u fudbalski zahtev. Taktika, ideja i stav se izgrađuju na treningu. Za utemeljivanje navike potrebno je bar tri meseca, kad se to desi – ne postoji nijedan most koji bi to mogao da preseče, da ostane na jednoj obali i ne pređe na drugu.

Koliko vam je inspirativan i poseduje li uopšte kvalitet tim sa sedam utakmica bez pobede?

– Preuzeo sam Voždovac kad je imao sedam poraza! Ako se gledaju rezultati od tada do kraja sezone, završili bismo kao treći. Sedam mi je, inače, srećan broj, rođen sam sedmog sedmog...

Sigurni smo da Ilija Stolica ne bi imao ništa protiv da umesto čuvenog „Ćiribu – ćiriba, igra Voša k'o Barsa” u slavljeničkom raspoloženju, ubačen u odelu s lalom na reveru u Dunav na svom Lidu ili novosadskom Štrandu, sluša neponovljiv vokal Zvonka Bogdana i „Osam tamburaša s Petrovaradina...”

Kompletan intervju sa Ilijom Stolicom možete da pročitate u trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.