Теодосић: Чак и кад Ђоковић изгуби неки меч о њему се говори негативно у Србији

Од специјалног извештача Политике из Истанбула Александра Милетића

Непуне две недеље после Светског првенства у Шпанији, на којем је осим освојене сребрне медаље с нашом репрезентацијом изабран и у идеалну петорку, Милош Теодосић је опет на победничком постољу.

ЦСКА је подигао трофеј на најквалитетнијем клупском турниру овог лета, а он је по ко зна који пут најкориснији играч. Кад неко заређа с таквим признањима обично га медији часте надимком „Мистер МВП“, како су својевремено звали Дејана Бодирогу.

Селектор се клео у Вас и пре шампионата у Мадриду, два дана уочи пута у Шпанију говорио је да му је криво само то што нисте сасвим спремни због повреде и да бисте, да није било тог пеха, сигурно били МВП?

– Почео сам да тренирам 20 дана пре старта шампионата. Форму сам ухватио тек у четвртој-петој утакмици. Имали смо заиста много проблема са повредама, од почетка припрема недостајала су нам три-четири јако битна играча, али сваки од нас је невероватно добро одиграо улогу која му је била намењена. Ђорђевић нам је од почетка шампионата упорно понављао да верује да можемо да играмо финале, да жели Шпанце у полуфиналу.

Имали сте пет година кад је Александар Ђорђевић дао чувену тројку. Њу сте сигурно видели касније кад сте одрасли?

– Коју чувену тројку! Морам да питам, јер Сале је дао много чувених тројки...

Ону у Истанбулу 1992. када је одлучио финале Купа шампиона против Хувентуда и донео Партизану титулу првака Европе?

– Нормално, био сам сувише мали да бих могао да гледам пренос тог финала, али сам снимак те тројке гледао више пута. Док се оне тројке против Хрвата, на Европском првенству 1997, сећам. Гледао сам утакмицу против Хрватске али нисам у том тренутку имао свест о томе колико су такви кошеви важни. Схватио сам значај тек када сам и сам дошао у сличне ситуације и срећан сам што су и неке моје тројке донеле успех репрезентацији.

Пре неки дан, када смо Вам у хотелу честитали на успеху у Шпанији, рекли сте: „Хвала, најзад да и ја једном урадим све како би требало!“ После толико добрих партија у дресу репрезентације делује као да сте претерано самокритични?

– Није ту реч толико о самокритици, већ о једној појави о којој раније нисам причао. У Србији се брзо заборављају добре ствари које се направе. Код нас се минули рад не признаје. Не кажем да би људи требало да ми се клањају због неких добрих партија или да остану неми када не пружим оно што се очекује, али сматрам да би требало да цене то што неко свако лето посвећује репрезентацији, као рецимо капитен Крстић. То је можда до нашег менталитета... Рецимо, о нашем најбољем спортисти Новаку Ђоковићу, када после низа победа изгуби на неком турниру, 30-40 одсто Србије говори у негативном контексту. Тако нешто не би смело да се дешава. Требало би у сваком тренутку, и у добру и у злу, да будемо уз екипу, уз појединца који представљају своју земљу најбоље што могу.