ПЕНАЛ: Не склања се најбољи фудбалер Србије

Пише: Зоран Стојадиновић

Незванично, селектор жели да пружи шансу млађим голманима да се наметну. С једне стране Крстајић је у праву, с друге – никако не може да буде, јер Владимир Стојковић није било ко већ – званично најбољи фудбалер државе у избору Фудбалског савеза Србије за 2017. годину и дефинитивно, уз Александра Коларова наш најзапаженији репрезентативац на Светском првенству у Русији.

Да одбрани четири зицера Нејмару, мало ко је успео и у каријери, камоли на једној утакмици као Стојковић у Москви...

Крстајић као селектор има право да бира и саставља репрезентацију по сопственом нахођењу, да проба и уиграва све зарад стварања тима за дужи период.

Али, ако се пробају и уигравају репрезентативци, због чега су онда на списку Александар Коларов и Антонио Рукавина? Зашто селектор не пружи шансу млађим играчима који треба да се наметну?

Одговор је једноставан – Србија нема бољих бекова од Рукавине и Коларова, уз то капитен је истински вођа свих са селекторовог списка!

Исти је одговор и на питање дуговечности међу репрезентативним стативама Стојковића: Србија нема бољег од Великог Владимира! Може да има 30, 33 или 37, био је најбољи и у 25. и сада у 35. години!

Владимир Петровић то је знао, али је као селектор пао управо због греха према Владимиру Стојковићу. Склонио га је зарад мира око репрезентације, после Ђенове, а гол с центра у Словенији који је примио „Стојковићев наследник“ означио је не само крај селекторових него и свих осталих заблуда острашћених и заслепљених клупским бојама.

На Стојковићу је пао и Синиша Михајловић форсирањем голмана којима су се поготово у Загребу тресле и ноге и руке од страха! Кад се освестио и вратио Стојковића, већ је било касно...

Не бисмо волели да Младен Крстајић, а са њим и српски фудбал доживи селекторску судбину Владимира Петровића и Синише Михајловића.