Коковићи, Ђоко и Радомир, отац и син, уникатна појава у српском фудбалу

Изменио се спорт у суштини, радикално нови принципи и теорије заживе, додуше на трен, у тек по којем кутку планете, али темеље нико не сме да пипне... Такве стамине, деценијама зидане, пркосе и изазовима потрошачког и у новцу израженог времена.

А, како данас изгледа исконски фудбалски учитељ, теоретичар и практичар неисцрпног знања, са хрпама књига и речником да се постиде и умнији људи?

Имају ли давно профилисане доктрине прођу у актуелним, брзим, тренерским менама? И напокон каква је њихова тежина у пракси? Такве теме заискре често у фудбалској фамилији Коковић.

Сениор Ђоко и јуниор Радомир, најбољи доказ да универзалн фудбалски закон – симбиоза здраве школе и темељне праксе – увек доноси успех.

Тата на челу академије тек промовисаног суперлигаша ТСЦ-а, наследник шеф у Земуну, ових дана чине уникатну појаву на српским теренима.

Некад Пауновићи, покојни Благоје и Вељко, тек на тренутак Миљанићи, почивши Миљан и Милош, Рашовићи, Бранко и Вук, Вукашиновићи, Стојан и Бранко, данас Коковићи – за раритет једног доба и причу о давно прохујалим годинама изнад и око Храма Светог Саве, седишта познате фудбалске фамилије...

– Са 35 година стажа у тренерској књижици, давно сам научио да је фудбал занат. Зато се учи цео живот и само добро „испечен” може да буде гарант успешне каријере – филозофски одзвањају ставови Ђока Коковића, можда и јединог светског тренера ангажованог у свим фудбалским, мушким и женским, селекцијама.

А, шта би онда отац могао да каже сину стављајући под лупу три више него бурне године каријере – од Кине, преко Синђелића, до Земуна?

– Искушења у два домаћа клуба, различите филозофије и ранга, може да буде само плус у каријери. Јесте прихватио наоко посрнули Земун и зато искуство у таквој екипи може само да донесе филозофију победника. Никако некакву мрљу и непланиран ожиљак у каријери – уверен је један од родоначелника домаће фудбалске школе из деведесетих година прошлог века...