Izmenio se sport u suštini, radikalno novi principi i teorije zažive, doduše na tren, u tek po kojem kutku planete, ali temelje niko ne sme da pipne... Takve stamine, decenijama zidane, prkose i izazovima potrošačkog i u novcu izraženog vremena.
A, kako danas izgleda iskonski fudbalski učitelj, teoretičar i praktičar neiscrpnog znanja, sa hrpama knjiga i rečnikom da se postide i umniji ljudi?
Imaju li davno profilisane doktrine prođu u aktuelnim, brzim, trenerskim menama? I napokon kakva je njihova težina u praksi? Takve teme zaiskre često u fudbalskoj familiji Koković.
Senior Đoko i junior Radomir, najbolji dokaz da univerzaln fudbalski zakon – simbioza zdrave škole i temeljne prakse – uvek donosi uspeh.
Tata na čelu akademije tek promovisanog superligaša TSC-a, naslednik šef u Zemunu, ovih dana čine unikatnu pojavu na srpskim terenima.
Nekad Paunovići, pokojni Blagoje i Veljko, tek na trenutak Miljanići, počivši Miljan i Miloš, Rašovići, Branko i Vuk, Vukašinovići, Stojan i Branko, danas Kokovići – za raritet jednog doba i priču o davno prohujalim godinama iznad i oko Hrama Svetog Save, sedišta poznate fudbalske familije...
– Sa 35 godina staža u trenerskoj knjižici, davno sam naučio da je fudbal zanat. Zato se uči ceo život i samo dobro „ispečen” može da bude garant uspešne karijere – filozofski odzvanjaju stavovi Đoka Kokovića, možda i jedinog svetskog trenera angažovanog u svim fudbalskim, muškim i ženskim, selekcijama.
A, šta bi onda otac mogao da kaže sinu stavljajući pod lupu tri više nego burne godine karijere – od Kine, preko Sinđelića, do Zemuna?
– Iskušenja u dva domaća kluba, različite filozofije i ranga, može da bude samo plus u karijeri. Jeste prihvatio naoko posrnuli Zemun i zato iskustvo u takvoj ekipi može samo da donese filozofiju pobednika. Nikako nekakvu mrlju i neplaniran ožiljak u karijeri – uveren je jedan od rodonačelnika domaće fudbalske škole iz devedesetih godina prošlog veka...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
