Прошле сезоне у дресу НБА клуба Милвоки Бакса није могао да се похвали великом минутажом, али је зато све надокнадио у националном дресу. На СП је осим одличне игре, оставио трага и својим изгледом, тј. брадом и многобројним тетоважама.
У интервјуу магазина „Есквајер“ Радуљица дотакао се разних тема, од тетоважа, љубави према моторима, промене односа навијача према њему...
– Веома ми је занимљиво како сам сад цар, бог, легенда, а до јуче сам био истетовирани брадати мајмун и сплавар. Ја сам исти тај Радуљица који сам био и 2010. Добро, мало сам унапређен што се тиче карактера, стабилнији сам, али сам потпуно исти момак, истог резоновања, исте личности и перцепције.
Популарност му је очито порасла од недавно завршеног Мундобаскета у Шпанији.
– Није баш да ми прија. Нисам никад био у том фазону. Драго ми је кад видим да су људи срећни, али мени није баш мило што сам постао толико популаран. Имам свој приватни живот и исти сам момак какав сам био раније, тако да ми та сликања и цимања баш не пријају.
Врло млад је отишао из Србије, а први град у којем је потом живео био је Истанбул. Тај град, каже, обожава.
– Истанбул ми се неописиво свидео... Из које год да је неко приче може да се пронађе у том граду. Обично помисле људи да су то муслимани, мало затуцани, затворени, да је то патријархална средина, али није. Мени је баш због тога занимљив, зато што има толико контраста у њему. Може да се види махала, што је реч која је остала у нашем језику, а значи насеље, која је доста сиромашна, а одмах поред ње најскупљи хотел и нека огромна кула са пословним центром. Из овог одговора може лако да се закључи да Радуљица воли историју.
– Волим историју, поготово тако значајну као што је историја Цариграда, односно Истанбула. Нисам неки велики зналац, знам нешто и могу да кажем понешто о стварима које ме интересују.
После Истанбула отишао је у Берлин где је носио дрес Албе.
– Истанбул и Берлин су ми омиљени градови. Потпуно су различити, али су ми баш близу срца. Први град у који сам отишао био је Истанбул, а одмах затим Берлин и много ми је драго да је било баш тако јер сам се у Берлину пронашао скоро као у Истанбулу, ако не и потпуно исто. Нигде нисам видео тако слободну и опуштену сцену да можеш, па слободно могу то да кажем, да идеш го по улици.
Мирослав Радуљица, иначе, говори више језика. Eнглески говори течно, а разуме немачки, руски и турски.
– Мислим да је то једно од највећих богатстава које човек може да стекне у животу. Научити страни језик, упознати те људе, живети како они живе. За мене је то непроцењиво. То не може да се купи, то може само да се искуси, ако си довољно спреман и желиш да научиш нешто о народу и земљи у којој си. Стварно потенцирам учење језика, то је једна од ретких ствари које ми иду животу. Увек кад сам у некој земљи трудим се да научим њен језик.
Оно што је још препознатљиво за Радуљицу јесу тетоваже.
– Не мора свака тетоважа да има неко посебно, или дубоко, или било какво значење. Ако се неком свиди нека слика, нека је стави на своје тело уколико сматра да је то потребно. Не треба осуђивати никога због тога. Моје тетоваже имају неко значење, али оно није нешто претерано дубоко, осим ових на прстима. То су на глагољици почетна слова људи који мени значе у животу. Неке тетоваже су само идеје мог тату мајстора, који ме добро познаје и велики ми је пријатељ.
Он је љубитељ књижевности.
– Читам све, баш волим све књиге. Фантастику сам почео преко „Дисксвета“ Терија Прачета и „Аутостоперског водича за галаксију“ Дагласа Адамса. Стивена Кинга сам почео да читам када сам од брата на поклон добио „Црну кућу“ и „Револевераша“ (прва књига из серијала „Мрачне куле“). Од осталих, волим Хесеа, неке филозофске књиге... Волим и кримиромане. Читао сам (Едгара Алана) Поа и био сам у његовој кући у Филаделфији, што је за мене било фасцинантно.
Радуљица воли и музику, а пред мечеве слуша песме Ритма нереда, Бјесова и Гоблина.
– Одговор на питање без чега не бих могао да идем на пусто острво био би ајпод. Волим музику и мислим да нешто није у реду са људима који не слушају музику, као што је мој рођени брат. Кад га питаш шта слуша, каже: Немам појма... Не мора неко да има тачно одређен музички укус, већ једноставно да воли да слуша музику. Ја волим свашта. Преко дана углавном електронику. У принципу највише слушам ди-џеј сетове, дип хаус и прогресив. Када се ради о нечем тврђем, онда волим гитаре, типа Раммстеин, Дистурбед и Моторхеад, или од домаћих Ритам нереда, Бјесове и Гоблине. То слушам пред утакмицу.
Због уговора не сме да вози моторе, а они су му велика љубав. Његов Харли–Дејвидсон га чека када заврши каријеру.
– Имам Харли-Дејвидсон-а, модел фет бој, који не смем да возим, па само стоји у гаражи и чека ме. Људи имају искривљену слику о бајкерима. Људи их осуђују због тетоважа и одмах мисле да су бајкери наркомани, а не виде када се, на пример, скупља новац у хуманитарне сврхе. Мени се свиђају и стил и начин живота бајкера. Моје мишљење је да су бајкери добри људи. Помажу једни другима, стају кад треба, поздрављају се кад се мимоиђу на путу. Не знам стварно шта људи мисле да се ради на мотоскуповима, али тамо су веома опуштени људи који дођу да слушају музику и да се друже, без обзира на веру, нацију или расу. Има много предрасуда у вези са тим светом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
