ЗВИЖДУК - Само најбољи да играју за Србију

Пише: Бранко Спасојевић

И, шта сад? Квалификације су завршене, а да практично нису ни почеле, о математици више нико не прича. Фудбалску Србију притискају проблеми и поновна прича на вечиту тему – новог почетка државног тима.

Излизана кованица, истина нашег модерног доба, није само обесмишљена, већ и граматички неисправна. Класичан плеоназам, јер је сваки почетак нов, постао је и опште место у причи о актуелном тренутку Орлова. Заблуда да немамо фудбалере, тренере, ни тим, оличена у вазда актуелним ломовима, нуспродукту неуспеха на терену, често је дефинисана алиби причом о реконструкцији екипе и промоцији генерација будућности. Које никад нисмо ни видели, а камоли дочекали.

Од тога нема ништа и илузорно би било да сада, у дану кад Србији предстоји нимало лаган дуел са Луксембургом, и Љубиша Тумбаковић упадне у ту замку. Ако већ има идеју, ауторитет и став како да Србију одведе на ЕП 2020, више него искусни тренер, актер многих догађаја од судбинског значаја, не би смео да постане жртва тренутка и нестане у реалности трећег места квалификационе групе. Да у фатаморганској причи о „новом почетку“ сагори и оно мало жара, погрејаног у последња два месеца, дипломатским активностима широм Старог континента.

Португалци су нас сместили где нам је и место. Лига нација, бараж у малом, даје нам право на наду и ништа више. Март 2020. јесете близу и зато вечерас Тумбаковић, у првој од четири провере за одсудне мечеве, нема луксуз да скрене са свог пута. Уосталом, ова генерација сводиће коначне рачуне тек догодине. Уз јасну поруку, чији садржај нису хтели, или смели, да прихвате многи Тумбини скорашњи претходници – за репрезентацију играју само најбољи.