ZVIŽDUK - Samo najbolji da igraju za Srbiju

Piše: Branko Spasojević

I, šta sad? Kvalifikacije su završene, a da praktično nisu ni počele, o matematici više niko ne priča. Fudbalsku Srbiju pritiskaju problemi i ponovna priča na večitu temu – novog početka državnog tima.

Izlizana kovanica, istina našeg modernog doba, nije samo obesmišljena, već i gramatički neispravna. Klasičan pleonazam, jer je svaki početak nov, postao je i opšte mesto u priči o aktuelnom trenutku Orlova. Zabluda da nemamo fudbalere, trenere, ni tim, oličena u vazda aktuelnim lomovima, nusproduktu neuspeha na terenu, često je definisana alibi pričom o rekonstrukciji ekipe i promociji generacija budućnosti. Koje nikad nismo ni videli, a kamoli dočekali.

Od toga nema ništa i iluzorno bi bilo da sada, u danu kad Srbiji predstoji nimalo lagan duel sa Luksemburgom, i Ljubiša Tumbaković upadne u tu zamku. Ako već ima ideju, autoritet i stav kako da Srbiju odvede na EP 2020, više nego iskusni trener, akter mnogih događaja od sudbinskog značaja, ne bi smeo da postane žrtva trenutka i nestane u realnosti trećeg mesta kvalifikacione grupe. Da u fatamorganskoj priči o „novom početku“ sagori i ono malo žara, pogrejanog u poslednja dva meseca, diplomatskim aktivnostima širom Starog kontinenta.

Portugalci su nas smestili gde nam je i mesto. Liga nacija, baraž u malom, daje nam pravo na nadu i ništa više. Mart 2020. jesete blizu i zato večeras Tumbaković, u prvoj od četiri provere za odsudne mečeve, nema luksuz da skrene sa svog puta. Uostalom, ova generacija svodiće konačne račune tek dogodine. Uz jasnu poruku, čiji sadržaj nisu hteli, ili smeli, da prihvate mnogi Tumbini skorašnji prethodnici – za reprezentaciju igraju samo najbolji.