ПЕТА ЛИЧНА: И кад је кривац, Саша је највећи

Пише: Предраг Сарић

Кривац је Саша. Да баш тај, Ђорђевић. Онај који је тројкама против Литваније донео злато у Атини. Исти, који је репризом истанбулске тројке избацио Хрвате у Барселони.

Не заборавимо, онај Саша који је Аргентини 1998, опет у Атини, успорио ход ка кошаркашком сазвежђу. Где, показало се касније Гаучоси имају своје место, баш као Мали медвед у оном небеском.

Саша који је као селектор Србију после изостанка са Олимпијских игара у Лондону довео до светског сребра, потом и олимпијског и европског.

И кад је кривац, Саша није осредњи, већ највећи. Као некада на терену, позвао је акцију за себе, донео све одлуке сам и преузео потпуну одговорност.

Направио је компромис, коцкао се са четири центра, свесно одлучио на мањак у спољној линији, рачунајући између осталог на поливалентност Бјелице.

Повреда Теодосића одузела је креативност, Милосављевићева је одузела ратничку црту екипи, определио се да никога накнадно не позива.

Да постоји Стручни савет вероватно би се анализирало и да ли је био потребан толики број утакмица у припремама, кад се могло претпоставити да ће Ангола и Филипини бити одлични тренинзи...

Постављала би се и разна друга питања, вероватно би их највише било о разлозима недопустиво слабе одбране у одлучујућим мечевима, као и ноншалантног понашања појединаца, „смртног греха” на оваквим такмичењима.

Утисак је да се крхко постављена хијерархија тима, у којој Јокић и Богдановић никако нису могли да буду у истој равни са осталима, непоправљиво пореметила у дуелу са Порториком.

Ма колико чудно било да до пуцања дође у победи од 43 поена разлике, управо се то догодило.

Разлоге, тачно знају само Ђорђевић и играчи, нама остаје да нагађамо, јер смо само начули о наводном незадовољству Милутинова.

Старо, неписано правило у нашој репрезентацији је - кад крчаг напукне, нема тог лепка који ће га сачувати.

Било је тако на Олимпијским играма у Сиднеју, па четири године касније у Атини, а посебно упечатљиво било је Европско првенство 2005. кад плави нису ни видели Београдску арену, грађену првенствено због њих.

Овога пута, пукотину су проширили шпански ветерани Рики Рубио и Марк Гасол, а крчаг докрајчили деда Луис Скола и Факундо Кампацо, остављајући нас да размишљамо да ли ћемо и овог пута бити срећни лузери који ће ипак доћи до олимпијске визе.

Без обзира на све, на евидентне грешке и на то колико је нама као народу природан чин – разапињање Ђорђевића више би говорило о нама, него о њему.

Легенда, која је позлатила много тога у српској кошарци, остаће легенда и после два тешка пораза која неминовно доносе радикалан заокрет.

Иако смо се у победама, како током припрема, тако и на почетку Светског првенства, евидентно понели, у поразу не смемо да се понизимо.

Уговор Ђорђевића и КС Србије је на истеку. И на растанку треба да покажемо величину.