PETA LIČNA: I kad je krivac, Saša je najveći

Piše: Predrag Sarić

Krivac je Saša. Da baš taj, Đorđević. Onaj koji je trojkama protiv Litvanije doneo zlato u Atini. Isti, koji je reprizom istanbulske trojke izbacio Hrvate u Barseloni.

Ne zaboravimo, onaj Saša koji je Argentini 1998, opet u Atini, usporio hod ka košarkaškom sazvežđu. Gde, pokazalo se kasnije Gaučosi imaju svoje mesto, baš kao Mali medved u onom nebeskom.

Saša koji je kao selektor Srbiju posle izostanka sa Olimpijskih igara u Londonu doveo do svetskog srebra, potom i olimpijskog i evropskog.

I kad je krivac, Saša nije osrednji, već najveći. Kao nekada na terenu, pozvao je akciju za sebe, doneo sve odluke sam i preuzeo potpunu odgovornost.

Napravio je kompromis, kockao se sa četiri centra, svesno odlučio na manjak u spoljnoj liniji, računajući između ostalog na polivalentnost Bjelice.

Povreda Teodosića oduzela je kreativnost, Milosavljevićeva je oduzela ratničku crtu ekipi, opredelio se da nikoga naknadno ne poziva.

Da postoji Stručni savet verovatno bi se analiziralo i da li je bio potreban toliki broj utakmica u pripremama, kad se moglo pretpostaviti da će Angola i Filipini biti odlični treninzi...

Postavljala bi se i razna druga pitanja, verovatno bi ih najviše bilo o razlozima nedopustivo slabe odbrane u odlučujućim mečevima, kao i nonšalantnog ponašanja pojedinaca, „smrtnog greha” na ovakvim takmičenjima.

Utisak je da se krhko postavljena hijerarhija tima, u kojoj Jokić i Bogdanović nikako nisu mogli da budu u istoj ravni sa ostalima, nepopravljivo poremetila u duelu sa Portorikom.

Ma koliko čudno bilo da do pucanja dođe u pobedi od 43 poena razlike, upravo se to dogodilo.

Razloge, tačno znaju samo Đorđević i igrači, nama ostaje da nagađamo, jer smo samo načuli o navodnom nezadovoljstvu Milutinova.

Staro, nepisano pravilo u našoj reprezentaciji je - kad krčag napukne, nema tog lepka koji će ga sačuvati.

Bilo je tako na Olimpijskim igrama u Sidneju, pa četiri godine kasnije u Atini, a posebno upečatljivo bilo je Evropsko prvenstvo 2005. kad plavi nisu ni videli Beogradsku arenu, građenu prvenstveno zbog njih.

Ovoga puta, pukotinu su proširili španski veterani Riki Rubio i Mark Gasol, a krčag dokrajčili deda Luis Skola i Fakundo Kampaco, ostavljajući nas da razmišljamo da li ćemo i ovog puta biti srećni luzeri koji će ipak doći do olimpijske vize.

Bez obzira na sve, na evidentne greške i na to koliko je nama kao narodu prirodan čin – razapinjanje Đorđevića više bi govorilo o nama, nego o njemu.

Legenda, koja je pozlatila mnogo toga u srpskoj košarci, ostaće legenda i posle dva teška poraza koja neminovno donose radikalan zaokret.

Iako smo se u pobedama, kako tokom priprema, tako i na početku Svetskog prvenstva, evidentno poneli, u porazu ne smemo da se ponizimo.

Ugovor Đorđevića i KS Srbije je na isteku. I na rastanku treba da pokažemo veličinu.