Поглед из фотеље: Пропадање из облака

Пише: Предраг Миљуш

Као да нас није ни било на терену, као да је неко нашим играчима у храну убацио средство за успављивање као ономад фудбалерима Црвене звезде у реванш мечу полуфинала Купа шампиона против Панатинаикоса у Атини.

До утакмице са Шпанијом је изгледало бајно, али кад се погледа списак репрезентација које смо победили у припремном периоду, уочавамо да међу њима нема осим Француске, екипа из првих осам са Мундобаскета. Дакле, није то било право огледало. Преварило нас је.

Не само људе који навијају за Србију, већ и кладионице, у једном тренутку, после утакмицама по групама, сврстани смо на прво место.

Улог да ће Србија бити шампион света доносио је најмању награду. А они који састављају квоте ретко греше, ређе и од стручњака и познавалаца кошарке.

Изгледало је слатко док се побеђивало... Шамарчина од Шпаније није наше репрезентативце вратила себи. Деловали су против Гаучоса исто, ако не и горе него против Црвене фурије.

Летаргично, збуњено, неспремно да се побију за полуфинале, да оставе срце на паркету. Стизала су им упозорења од Аргентинаца од старта утакмице, али суштински наши момци нису ништа променили.

Ни игру, ни приступ, све се одвијало како су Аргентинци хтели. Једнолично, у истом ритму, без серије везаних поена и без адекватне одбране од пикен рола.

Гаучоси су шутирали као са пампаса из домовине, усамљени, заборављени од противника.

Можда и потцењени, тих 39 година Сколе и 179 сантиметара Кампаца. Као да су случајно Лапровитола и Дек у Реалу, или Гарино и Вилдоза у Басконији.

Примљено је 97 поена, никоме у Кини Гаучоси нису дали више, а ривали су им били Кореја (95), Нигерија (94), Русија (68), Венецуела (97) и Пољска (91).

После победе над Порториком сам написао да више ништа неће бити као раније. Да ће у утакмицу против Шпаније, Плави први пут од кад их води Сале национале, од 2014. ући као фаворити.

Изгубили су. Против Аргентине су такође били фаворити и – поражени су. То бреме нису били у стању да изнесу.

Очито Плави нису такви играчи као што су мислили да јесу и као што их је већина не само навијача већ и стручних људи видела. Заборавили су на животно правило.

Кад помислиш да можеш све што пожелиш и да си  непобедив, кад је на другој страни објективно ривал слабијег квалитета, тада најчешће не пружиш ни оно елементарно, што би требало да се подразумева.

Чекаш на предају ривала, чекаш и на саиграча да он уради нешто што би могао и ти и – пропаднеш.