Pogled iz fotelje: Propadanje iz oblaka

Piše: Predrag Miljuš

Kao da nas nije ni bilo na terenu, kao da je neko našim igračima u hranu ubacio sredstvo za uspavljivanje kao onomad fudbalerima Crvene zvezde u revanš meču polufinala Kupa šampiona protiv Panatinaikosa u Atini.

Do utakmice sa Španijom je izgledalo bajno, ali kad se pogleda spisak reprezentacija koje smo pobedili u pripremnom periodu, uočavamo da među njima nema osim Francuske, ekipa iz prvih osam sa Mundobasketa. Dakle, nije to bilo pravo ogledalo. Prevarilo nas je.

Ne samo ljude koji navijaju za Srbiju, već i kladionice, u jednom trenutku, posle utakmicama po grupama, svrstani smo na prvo mesto.

Ulog da će Srbija biti šampion sveta donosio je najmanju nagradu. A oni koji sastavljaju kvote retko greše, ređe i od stručnjaka i poznavalaca košarke.

Izgledalo je slatko dok se pobeđivalo... Šamarčina od Španije nije naše reprezentativce vratila sebi. Delovali su protiv Gaučosa isto, ako ne i gore nego protiv Crvene furije.

Letargično, zbunjeno, nespremno da se pobiju za polufinale, da ostave srce na parketu. Stizala su im upozorenja od Argentinaca od starta utakmice, ali suštinski naši momci nisu ništa promenili.

Ni igru, ni pristup, sve se odvijalo kako su Argentinci hteli. Jednolično, u istom ritmu, bez serije vezanih poena i bez adekvatne odbrane od piken rola.

Gaučosi su šutirali kao sa pampasa iz domovine, usamljeni, zaboravljeni od protivnika.

Možda i potcenjeni, tih 39 godina Skole i 179 santimetara Kampaca. Kao da su slučajno Laprovitola i Dek u Realu, ili Garino i Vildoza u Baskoniji.

Primljeno je 97 poena, nikome u Kini Gaučosi nisu dali više, a rivali su im bili Koreja (95), Nigerija (94), Rusija (68), Venecuela (97) i Poljska (91).

Posle pobede nad Portorikom sam napisao da više ništa neće biti kao ranije. Da će u utakmicu protiv Španije, Plavi prvi put od kad ih vodi Sale nacionale, od 2014. ući kao favoriti.

Izgubili su. Protiv Argentine su takođe bili favoriti i – poraženi su. To breme nisu bili u stanju da iznesu.

Očito Plavi nisu takvi igrači kao što su mislili da jesu i kao što ih je većina ne samo navijača već i stručnih ljudi videla. Zaboravili su na životno pravilo.

Kad pomisliš da možeš sve što poželiš i da si  nepobediv, kad je na drugoj strani objektivno rival slabijeg kvaliteta, tada najčešće ne pružiš ni ono elementarno, što bi trebalo da se podrazumeva.

Čekaš na predaju rivala, čekaš i na saigrača da on uradi nešto što bi mogao i ti i – propadneš.