Пише: Милорад Бјелогрлић
Ево прође среда, а затим четвртак и дуели српских „великана” Црвене звезде и Партизана против Тотенхема и Манчестер јунајтеда. И шта смо видели?
Ништа лепо. Сурову и окрутну стварност. Српски клубови су постали топовска храна, злобници би рекли екипе за „трпање” на којима се поправља гол разлика. Трагично је било гледати колика је разлика у квалитету.
Био сам сведок последњих месец дана колико су силног труда, енергије и напора уложиле моје млађе колеге да би анимирали јавност и привукли публику на те утакмице у којима је објективно речено све било унапред познато.
Звали су многобројне саговорнике, да кажу нешто о тим ривалима, прелистали хиљаде и хиљаде текстова из прошлости када су наши клубови били и те како респектабилни у Европи и као победници сe враћали кући са Острва.
Све је било узалуд. Наши представници су у тим дуелима примили 13, а нису постигли ниједан гол.
Припадам генерацији која одлично памти и европске трофеје Црвене звезде, Динама, финала Партизана и Црвене звезде, полуфинала Жељезничара, Радничког из Ниша...
Београд је дисао с Црвеном звездом и Партизаном, Сарајево са Жељом и Сарајевом, Сплит са Хајдуком, Мостар са Вележом. Фудбал се тих година играо срцем и био главна тема свих разговора, на послу, на пијаци, код брице, наравно, у кафанама се сатима причало само о фудбалу.
Скоро да није било човека у било којем граду који за себе није мислио да је бољи тренер од Миљана, Станета, Ивића, Швабе...
Народ је пратио и по киши и по блату, не само утакмице, већ и тренинге. То се у социјалистичка времена звало „фудбалска култура” и било сасвим нормална појава.
Никада се више неће вратити то време, знам да више никада више нећу видети како неко уклизава у ноге без да чува своју главу, знам да никада више нећу остати будан по целу целу ноћ после неке значајне утакмице.
Све то одлично знам и то је тако, али ми дође некако тешко и прођу ме неки жмарци кад чујем хук са трибина, ентузијазам младих колега, врате се све те успомене и то давно изгубљено време.
Како сада деци и младима да објасним да су се тај Манчестер јунајтед, Ливерпул, Бајерн, Реал... тресли као прут када су долазили у Београд. Фудбал из тог времена је постао у неку руку врста емоционалног манифеста.
То сам одлично упамтио, али не видим више ни Црвену звезду, ни Партизан, ни такве хероје, асове, идоле...
Не видим више ништа, осим стадиона из прошлог века на којима играју некакви странци, нека наша деца шта сањају дрес Реала, Барсе, Бајерна, да што пре згрну лову и да им свети дрес клуба за који играју не значи баш ништа.
Ни трава није више тако зелена и лепа као у време када су је Џаја, Куле, Дуле, Пижон, Васке, Паун, Моца, зубима гризли кад би га неко, макар и помислио да их победи на њиховом буњишту.
Било их је срамота да их неко победи код куће. Пропали би у земљу од стида.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
