ПЕНАЛ: Не пуцајте у Стојковића, није заслужио

Пише: Зоран Стојадиновић

Дилеме нема – Владимир Стојковић морао је да одбрани шут Друијфа у 88. минуту. Због чега је стајао уз десну стативу, а не на средини гола, зашто није истрчао, зашто, зашто, зашто...

Таква је судбина голмана – због једне лоше процене и примљеног гола постају мета... Кад чудесним одбранама исправљају грешке других – тренутке славе углавном препуштају саиграчима који дају голове...

Ове приче данас вероватно не би било да су Сума и Садик искористили бар још једну или две шансе од неколико идеалних...

Не би било порука, подсмеха, твитова и коментара, незнаних јунака под псеудонимима и знаних који се и не стиде свог имена и презимена.

Они који не седе на глави и не размишљају задњицом, свакако нису заборавили ни одбране Владимира Стојковића, а било је и сјајних и чудесних у деценији иза нас...

Зар навијач Партизана може да заборави ко је 2017.  увео црно-беле у Лигу Европе?

С два тренинга пре прве утакмице са Видеотоном... Захваљујући Стојковићевим одбранама и европско пролеће 2018. огрејало је Хумску.

Зар се заборављају одбране у репрезентативном дресу и проглашење за најбољег фудбалера Србије?

Отишли смо на Мондијал захваљујући њему... Два пута пре тога пропуштали смо велика такмичења јер су га селектори Владимир Петровић Пижон и Синиша Михајловић „заборављали“...

Зар би Владимир Стојковић добио капитенску траку да то не заслужује бар на основу чињенице да је до данас дрес Партизана носио 216 пута!?

Зар неко ко је кроз каријеру доживео све што ни режисери филмова не могу да смисле, после свих победа, треба да буде на стубу срама због једног „пораза“. Чак и да је једини кривац за неуспех...

За многе што нису свесни (не)моћи српских екипа на европској сцени, можда је идеално питање да би се освестили: да ли би Црвена звезда и Партизан протеклих година уопште стигли до групних фаза Лиге шампиона и Лиге Европе да нису ангажовали Милана Борјана и Владимира Стојковића?!

Голман није само члан екипе који има задатак да не дозволи лопти да уђе у гол. Много је више од тога – добар и поуздан улива поверење и сигурност саиграчима и то иде с искуством. Наравно, не у недоглед...

На жалост, Стојковићеви конкуренти нису ни приближног потенцијала и могућности. Отуд можда и разлог што је први голман Партизана данас рањивији него раније...

По испадању из репрезентације, адреналин му је очигледно пао, а у Партизану без озбиљне конкуренције и кад није у форми – нема алтернативу...

Нема љубитеља фудбала у Србији који се није обрадовао уласцима Звезде и Партизана у Лигу шампиона, односно Лигу Европе и који се није разочарао што су црвено-бели били немоћни да било шта ураде против Тотенхема и Бајерна, црно-бели да прођу групу у којој је Манчестер неприкосновен...

Звездине утакмице са Тотенхемом и Бајерном идеални су примери за уочавање разлике у потенцијалу вечитих ривала и европских великана.

Енглези и Немци су и кад су повели 4:0 играли као да је 0:0 и дисциплиновано настојали да дају још који гол.

Фудбалери Партизана су после 2:0, лагодно и уз осмехе испраћали пропуштене шансе и као у Казахстану, после примљеног гола, дошли у ситуацију да спашавају „живу главу“.

Против Астане су се спасили, победили су 2:1 уместо 6:1, у Хагу им спаса није било, утакмица је завршена 2:2, а требало је да буде 5:2 за Партизан... Сегмент озбиљности и одговорности недостајао је фудбалерима Партизана у Хагу...

Да је било другачије, ни Милошевићеве лоше измене, поготово увођење штопера Вујачића уместо генерално најбољег играча Натха, што је узроковало повлачење пред сопствени гол у судијској надокнади, ни несхватљива Стојковићева позиција крај стативе, не би данас били предмет полемике...