.jpg)
Piše: Zoran Stojadinović
Dileme nema – Vladimir Stojković morao je da odbrani šut Druijfa u 88. minutu. Zbog čega je stajao uz desnu stativu, a ne na sredini gola, zašto nije istrčao, zašto, zašto, zašto...
Takva je sudbina golmana – zbog jedne loše procene i primljenog gola postaju meta... Kad čudesnim odbranama ispravljaju greške drugih – trenutke slave uglavnom prepuštaju saigračima koji daju golove...
Ove priče danas verovatno ne bi bilo da su Suma i Sadik iskoristili bar još jednu ili dve šanse od nekoliko idealnih...
Ne bi bilo poruka, podsmeha, tvitova i komentara, neznanih junaka pod pseudonimima i znanih koji se i ne stide svog imena i prezimena.
Oni koji ne sede na glavi i ne razmišljaju zadnjicom, svakako nisu zaboravili ni odbrane Vladimira Stojkovića, a bilo je i sjajnih i čudesnih u deceniji iza nas...
Zar navijač Partizana može da zaboravi ko je 2017. uveo crno-bele u Ligu Evrope?
S dva treninga pre prve utakmice sa Videotonom... Zahvaljujući Stojkovićevim odbranama i evropsko proleće 2018. ogrejalo je Humsku.
Zar se zaboravljaju odbrane u reprezentativnom dresu i proglašenje za najboljeg fudbalera Srbije?
Otišli smo na Mondijal zahvaljujući njemu... Dva puta pre toga propuštali smo velika takmičenja jer su ga selektori Vladimir Petrović Pižon i Siniša Mihajlović „zaboravljali“...
Zar bi Vladimir Stojković dobio kapitensku traku da to ne zaslužuje bar na osnovu činjenice da je do danas dres Partizana nosio 216 puta!?
Zar neko ko je kroz karijeru doživeo sve što ni režiseri filmova ne mogu da smisle, posle svih pobeda, treba da bude na stubu srama zbog jednog „poraza“. Čak i da je jedini krivac za neuspeh...
Za mnoge što nisu svesni (ne)moći srpskih ekipa na evropskoj sceni, možda je idealno pitanje da bi se osvestili: da li bi Crvena zvezda i Partizan proteklih godina uopšte stigli do grupnih faza Lige šampiona i Lige Evrope da nisu angažovali Milana Borjana i Vladimira Stojkovića?!
Golman nije samo član ekipe koji ima zadatak da ne dozvoli lopti da uđe u gol. Mnogo je više od toga – dobar i pouzdan uliva poverenje i sigurnost saigračima i to ide s iskustvom. Naravno, ne u nedogled...
Na žalost, Stojkovićevi konkurenti nisu ni približnog potencijala i mogućnosti. Otud možda i razlog što je prvi golman Partizana danas ranjiviji nego ranije...
Po ispadanju iz reprezentacije, adrenalin mu je očigledno pao, a u Partizanu bez ozbiljne konkurencije i kad nije u formi – nema alternativu...
Nema ljubitelja fudbala u Srbiji koji se nije obradovao ulascima Zvezde i Partizana u Ligu šampiona, odnosno Ligu Evrope i koji se nije razočarao što su crveno-beli bili nemoćni da bilo šta urade protiv Totenhema i Bajerna, crno-beli da prođu grupu u kojoj je Mančester neprikosnoven...
Zvezdine utakmice sa Totenhemom i Bajernom idealni su primeri za uočavanje razlike u potencijalu večitih rivala i evropskih velikana.
Englezi i Nemci su i kad su poveli 4:0 igrali kao da je 0:0 i disciplinovano nastojali da daju još koji gol.
Fudbaleri Partizana su posle 2:0, lagodno i uz osmehe ispraćali propuštene šanse i kao u Kazahstanu, posle primljenog gola, došli u situaciju da spašavaju „živu glavu“.
Protiv Astane su se spasili, pobedili su 2:1 umesto 6:1, u Hagu im spasa nije bilo, utakmica je završena 2:2, a trebalo je da bude 5:2 za Partizan... Segment ozbiljnosti i odgovornosti nedostajao je fudbalerima Partizana u Hagu...
Da je bilo drugačije, ni Miloševićeve loše izmene, pogotovo uvođenje štopera Vujačića umesto generalno najboljeg igrača Natha, što je uzrokovalo povlačenje pred sopstveni gol u sudijskoj nadoknadi, ni neshvatljiva Stojkovićeva pozicija kraj stative, ne bi danas bili predmet polemike...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
