ТИХИ ХЕРОЈ - Ковaч: Хоћу успех на квалификацијама, хоћу нову медаљу, злато, имам велику амбицију, порасли су апетити

Доживео је овације те недеље, 29. септембра 2019. кад је завршио на раменима момака који су га бацали увис. Од тренутка када је Слободан Боба Ковач, заједно са репрезентативцима освојио злато и вратио на трон српски тим из 2011. године. Постао је „тихи херој”.

Исти тај Ковач 2019. годину памтиће по злату, али и фудбалским жаргоном речено, хет-трику који је направио. Објединио је титулу најбољег тренера у Европи у избору ЦЕВ (Европске одбојкашке конфедерације), Олимпијског комитета Србије и Одбојкашког савеза Србије. Мало ли је?!

- Лична сатисфакција то је сигурно. Сан се остварује. Да се разумемо, поносан сам на мој тренерски рад. Десет година је иза мене, успеси са појединим репрезентацијама, први пут у њиховој историји. И са клубовима у којима сам радио. Али, ово је моја репрезентација, моја земља. И награде не би било, да нема добрих играча – почео је Ковач своју новогодишњу бајку.

Да ли се и по чему разликују ова Нова година и Божић?

- Само зато што су обавезе велике пред нама, квалификациони турнир. Није важно освојити медаљу, већ бити први, јер само победник иде на Олимпијске игре у Токију. Нама ће Нова година и Божић да буду после такмичења.

Чувена је прича о Вама и пецању, тренуцима опуштања. Када бисте уловили златну рибицу, која би била жеља?

- Прва и основна жеља здравље мени и фамилији и то је нормално. Свим људима. Друга су спортски резултати, поменуте квалификације на Олимпијске игре, али се не задовољавам тиме. Хоћу успех на квалификацијама, хоћу нову медаљу, злато, имам велику амбицију. Порасли су апетити. Тренери, спортисти морају да имају високе циљеве, а ја сам изузетно амбициозан. Ово је само један корак према нечем много вишем. Далеко од тога да сам незадовољан. Али, желим да напредујем, будем још бољи, и пренесем то играчима.

Берлински зид је једном срушен у историји. Може ли да падне и овај одбојкашки?

- Главом кроз зид, па да пробамо (смех). Знам да ћемо да дамо све од себе. Не знам, да ли ћемо га пробити, да ли ћемо победити све утакмице, али последњу хоћемо. Да, ту најважнију и да се квалификујемо. Ово је сјајна генерација, био би велики неуспех, њихов лични, да не иду на Игре, а заслужили су.

Шта бисте поручили душебрижницима, а шта онима који Вас подржавају?

- Увек имате оних који лече комплексе преко тастатуре, да знају боље или да неко није у праву. Са ових десет прстију дошао сам довде. Успеси које смо правили нисмо правили на основу гурања, већ доброг и напорног рада уз срећу која нам је била неопходна. Пробијали смо где је било најтеже. Ако то није доказ да познајемо материју, онда не знам шта је?!

Шта Вам је водиља, како размишљате пред пут у Берлин?

- Италијани имају сјајну изреку - хтео си бицикл, ево ти сада, мотај педале, тако ћу и ја са момцима на турниру. Хтели смо да будемо овде, сви се боре да буду репрезентативци Србије и ту су. Ја сам хтео да будем селектор. Возићемо бицикл до Берлина и Токија – смеје се Боба Ковач, и у истом таквом расположењу дочекује турнир у Берлину.

Комплетан текст можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.