ЕВРОПЉАНИН КОЈИ ЈЕ НОСИО ДРЕДОВЕ - Радмановић: Позвали су ме Коби и Меџик, рекли да ме желе у тиму

Владимир Радмановић је био у НБА 12 година. Ушао је у лигу као 12. пик, имао сјајне сезоне посебно у дресу тима који га је бирао на драфту - Сијетл Суперсоникса. Био је кандидат за играча који је највише напредовао у НБА. Звали су га директно Коби Брајант и Меџик Џонсон да буде део шампионског мозаика Лејкерса, екипе која, нажалост, баш тих година није узимала титуле.

Био је освајач светског злата, без да се попео на подијум. Један од најбољих српских играча у НБА о којем се, истовремено, најмање прича.

Радмановић, сада у 40. години живота, са осмехом на лицу говори о каријери за коју сви - а он најбоље - знају да је могла да буде и боља. Али, важно је да он ужива, што је рекао и у разговору са Ронијем Туријафом, бившим саиграчем из Лејкерса и Голден стејта, на инстаграм лајву НБА Европе.

- Тешко је објаснити људима који нису из Европе - почео је причу Радмановић на питање о томе одакле је његова каријера почела.

- Рођен сам у бившој Југославији, у малом граду, Требињу. Мој отац је био тамо у војсци. Онда је кренуо рат и пошто смо Срби из Хрватске, преселили смо се у Србију. Били смо у различитим градовима пре него што смо се коначно сместили у Београду.

Кошарком је почео да се бави, како каже, случајно.

- Луда прича. Никада нисам сањао о томе да ћу бити кошаркаш. Играо сам фудбал, то је био спорт број један. Када сам био седми разред, било је школско такмичење у Крушевцу, где сам тада живео. Учитељ ме је замолио да играм кошарку за школу. Рекао сам му да никада нисам играо, али ми је казао да не бринем, да само трчим и скачем. Тако сам у суштини почео. На трибинама је седео тренер који је пришао после турнира и питао ме да ли бих хтео да играм кошарку.

Радмановић се сетио и Европског првенства 1995. у Атини, када је имао 14 година и схватио шта жели да постане.

- Живели смо у бившој Југославији, уз рат, и та 1995. је много важна година за нас. Тада смо први пут играли после санкција на Европском првенству у Грчкој. Сви смо гледали, јер је то био први тим са неким новим играчима уз оне који су били и у бившој Југославији. Освојили смо злато, била је то велика ствар. За клинца је то велика мотивација.

Тај исти клинац се 2001. године појавио на НБА драфту.

- Нисам био нервозан, већ сам знао да ћу бити између седмог и 15. пика. Имао сам одличан ”воркаут” у САД, а Сијетл ме је звао да два пута радим са њима. Знао сам да ће ме Суперсоникси бирати ако нико неће пре. Из ове перспективе, Сијетл је било невероватно место за мене, срећан сам био што сам добио ту прилику, толико минута под тренером Нејтом (Мекмиланом), са свим саиграчима који су тада били. Имао сам дивних пет година у Сијетлу.

Имао је и легендарне - дредове! Туријаф је посебно потенцирао ову причу.

- Била је 2002. или 2003. када је НБА увела ретро дресове, сви смо носили знојнице на глави, дуге чарапе… Али, сваку утакмицу коју смо играли у ретро дресовима смо изгубили. Нејт је лудео због тога јер у неким моментима није све баш било професионално. Уочи једне сезоне дошао је и рекао да постоји ново правило у тиму - ако носиш знојницу на почетку сезоне, можеш да је носиш све време. Али, ако је ниси носио, не можеш одједном да почнеш. Био је тренутак малтене за плеј-оф када је моја коса била много дугачка, упадала ми је у очи. Рекао сам: ”Тренеру, морам нешто да урадим.” Он ми је одговорио да се ошишам. Објаснио сам му да се не шишам током сезоне, али рекао ми је да је правило и да не могу да носим знојницу. У реду, онда ћу да направим дредове. Сестра ми је помогла први пут, али могао сам да играм. Онда ми је неко рекао да направим како треба, код фризера. Отишао сам у салон, високи Европљанин се појављује и тражи дредове. Урадили су ми и питали ме које гумице хоћу. Рекли да имају зелене и жуте, што је боја Сијетла. Одабрао сам њих. Када је дошла утакмица, сви су били у чуду. После тога ме је лига звала, питала да ли су ми то шнале које не смеју да се носе. Онда сам престао да носим дредове - смејао се Радмановић.

После пет година у Сијетлу, Владимир се преселио у Клиперсе, па онда у Лејкерсе.

- Позвали су ме Коби и Меџик, рекли да ме желе у тиму. Било ми је нереално да се то догађа. То је велика франшиза, увек јуре титуле. Схватио сам да се моја улога на терену смањује, потписао сам за Лејкерсе. Прва сезона је ипак била хаос. Тада сам доживео повреду на сноубордингу. Повредио сам и прст, када сам тренирао један на један са Брајаном Шоуом. Покидао сам лигамент малог прста, што звучи смешно, али када шака отекне не осећаш лопту. Доведен сам да будем шутер, четворка која шири, а ја не могу ништа да погодим. Од тог тренутка је све кренуло низбрдо. Моје самопоуздање се уздрмало. Дошла је Ол стар пауза и урадио сам најглупљу ствар у животу. Отишао сам у Парк сити (Јута), не са намером да било шта урадим, само да видим мало снега који ми је недостајао. Глупа идеја ми је пала на памет - ”можда ипак да пробам!” Сви знамо како се завршило - сетио се Радман повреде рамена током вожње борда. - Била је много тешка година. Са Филом (Џексоном), новим нападом, троуглом… Било ми је потребно време, али група играча тада је стварно олакшала све. Уживао сам више него у било ком тиму у којем сам играо.

Туријаф, бивши репрезентативац Француске, тражио је „објашњење” зашто се у земљама бивше Југославије толико врхунских играча и тренера константно производи.

- И ја сам о томе размишљао. Немам право образложење. То је мешавина свега. Таленат, људи су високи у овом делу Европе, имали смо сјајне тренере из 50-их, 60-их који су доносили кошарку на ове просторе. Када имаш такве тренере и таленат, лако је произвести играче. Страст према спорту људи је огромна. Добри смо у свему. Мала смо земља, увек смо на великим такмичењима. Тешко је питање, али сам срећан што је тако.

Да ли си остварио све у каријери - упитан је Радмановић.

- Не! Мислим да сви сматрају да су могли боље. Ја сам могао много тога. Желео бих да сам био више фокусиран током каријере. Био сам слободног духа, превише волим живот. Не жалим због тога, то сам што сам. Али, као спортиста верујеш да можеш више.

Ипак, у једном тренутку је знао да је крај.

- Чуо сам од свих да је у првих неколико месеци пензије сјајно, а после је досадно и не знаш шта ћеш да радиш. У последњој сезони нисам уопште играо у Чикагу. Нисам баш размишљао о повлачењу, добио сам неке позиве за воркауте и то ми се није свидело. Да се борим са младим спортистима који су у најбољој форми. То је био знак за мене да се повучем. Не кајем се.

Због чега је Владимир Радмановић био успешан кошаркаш?

- Мораш да будеш рођен за нешто. Мораш да препознаш квалитете. Напоран рад, таленат, посвећеност… Сваки професионални спортиста мора да буде мало луд, јер идеш кроз бол, гураш се преко граница, а у томе проналазиш радост. Мучиш се, умало се онесвестиш, а сутрадан се пробудиш пун среће. Али, са талентом је све лакше. Сви имамо границе. Обојица смо играли са Кобијем. Некада пробаш да поновиш оно што он уради, али нема шансе. Једноставно се неће догодити. Онда схватиш да је некоме дат таленат, а питање је да ли ћеш искористити све.

Шта би Радмановић рекао млађем себи?

- Много тога! Више стрпљења је једна.