Што се репрезентације тиче, то је посебна прича. Владимир Радмановић био је у тиму играча који су покорили свет 2002. године, али га је сукоб са селектором Светиславом Пешићем у елиминационој фази оставио у тренерци за финале. Била је ту и болна 2005. година и Евробаскет у Србији…
- Почео сам да играм у млађим категоријама репрезентације 1996. На Википедији пише нешто што није тачно - на Европском првенству у Палерму 1998. нисам био део тима. Ја сам био 13. играч, прецртан сам, а моји вршњаци су освојили злато. А 2002. сам био део тима који је освојио Светско првенство. Али, имао сам лоше искуство, посвађао сам се са тренером. То је бацило сенку, нисам имао шансу потпуно да уживам у злату. То је несрећа. Репрезентација у мени буди помешана осећања. Стварно сам волео да играм за моју земљу, али истовремено из неког разлога медији у Србији су увек покушавали да направе невероватне приче о играчима из НБА, да пореде плате са онима који играју у Европи… Није било разлога за то, па је то стварало лош ривалитет у тиму.
Посебна прича је 2005. година.
- Имали смо много добар тим, били први фаворит за освајање злата. Наша група је била у Новом Саду, играли смо горе-доле, а последња утакмица против Француске била је директно за четвртфинале, за одлазак у Београд. И изгубили смо. То је био велики ударац. Наш тренер је изашао, рекао неке ствари о којима није требало да прича о тиму и играчима - сетио се Радмановић легендарне конференције за медије Жељка Обрадовића у СПЕНС-у. - Федерација није никада покушала да исправи ствари. За некога ко је стварно уживао да игра за своју земљу, одлучио сам да више нећу то да трпим. Нећу да кажем да сам жртвовао било шта, јер сам стварно уживао, али када не осетиш да те неко цени, осећаш се бескорисно. Те 2005. сам престао да играм за земљу. Мало жалим због тога, али опет сам човек који вреднује своју реч и када кажем нешто - мало сам тврдоглав - то ћу и да испуним. Некада то и није толико сјајно.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
