Гарић: Звезда ме у срце дирнула

Априлске, историјске дане за цео свет, памтиће до краја живота. Кад је недавно са прозора породичног дома у Земуну угледао аутобус Црвене звезде, срећи није било краја.

Дмитру Гарићу, у фудбалским круговима широм Србије познатијем као Мићи, заиграло је срце у грудима. Не крије, логично. Са разлогом, јер љубав обично нема границе, а Гарићева не зна за њих.

– Пуно ми је било срце, има ли шта лепше од чињенице да највећи клуб на Балкану није заборавио свог звездаша? Нема! – усхићено је почео Мића Гарић. – Имам чланску карту дуги низ година, звездаш сам од пете, такав је био обичај у нашој Книнској крајини. Милан Борјан и Милош Дегенек су моји земљаци, сете ме на корене међу српским народом настањеним тамо деценијама.

Пакет свима којима је у срцу првак Европе и света из 1991. године завршио је у рукама фудбалског ветерана рођеног 6. новембра 1950. године у Кољанима код Врлике, на половини пута Книн – Сињ.

– Пажња људи из вољене Црвене звезде заиста ме дирнула, погодила у срце, гануо ме потез вољеног клуба, највећег у овом делу Европе. Није то само помоћ, то је за све нас више од бриге, љубави, подршке... Кад ћемо да будемо сложни и јединствени него сад? Нисам могао да верујем шта сам видео кад се паркирао аутобус са Маракане. Добио сам књиге „Црвено-бело срце” и „Звезда опет сија”, читаћу их неколико пута ових дана, од јутра до мрака. Последњих месец и по углавном трошим време читајући. Добио сам и шал, разне животне намирнице, уље, шећер, слаткише... Кад погледам у ормару Звездин пешкир из 1991. године врате ми се пред очи слике из Барија и Токија. То је успомена сваком звездашу, од Америке до Аустралије.

Милан Гајић, десни бек и Срђан Бабић, штопер гиганта из Љутице Богдана, златни омладинци са Светског првенства 2015. године на Новом Зеланду обрадовали су Гарићев дом.

– У изолацији проводим дане, као и сви „дечаци” мојих година. Сваког дана читам „Журнал”, дан без непрочитаних новина за мене је пропао! Фудбал ми је давно ушао под кожу, Звезда је, подразумева се, највећа љубав у спорту, затим Рајко Митић, па редом остали наши великани.

Више од пола века је у фудбалу, а цео живот уз црвено-беле. Воли Гарић да то да нагласи.

– Везан сам и за Београд, служио сам армију на Дорћолу, 15 месеци носио униформу. Поносито. Имам своје место у храму европског фудбала, гледам сваку утакмицу на Маракани са средине западне трибине, из 48. реда са 48. седишта. Звезда је српска светиња. Војна лица су својевремено навијала за Партизан, ја сам се определио за моје, црвено-беле.

Вратио се, на кратко, на родни крај, затим на дане у Новој Пазови где је имао функцију председника Радничког.

– Пола Кољана, мог села, не постоји, језеро га је потопило. Дошао сам у Нову Пазову 1957. године, а у Земуну сам од 2007. Играо сам у Радничком, од 2002. до 2008. био на челу клуба, поднео оставку, међутим, не бих сад, ипак, о томе. Фудбал је био снажан, јачи, међу последњима победили смо зрењанински Пролетер и Бечеј, прволигаше у југословенској лиги. Делегат ФСС постао сам 2008. – завршио је Дмитар Гарић – Мића, један од сведока историјских дана клуба недалеко од Аутокоманде.