Garić: Zvezda me u srce dirnula

Aprilske, istorijske dane za ceo svet, pamtiće do kraja života. Kad je nedavno sa prozora porodičnog doma u Zemunu ugledao autobus Crvene zvezde, sreći nije bilo kraja.

Dmitru Gariću, u fudbalskim krugovima širom Srbije poznatijem kao Mići, zaigralo je srce u grudima. Ne krije, logično. Sa razlogom, jer ljubav obično nema granice, a Garićeva ne zna za njih.

– Puno mi je bilo srce, ima li šta lepše od činjenice da najveći klub na Balkanu nije zaboravio svog zvezdaša? Nema! – ushićeno je počeo Mića Garić. – Imam člansku kartu dugi niz godina, zvezdaš sam od pete, takav je bio običaj u našoj Kninskoj krajini. Milan Borjan i Miloš Degenek su moji zemljaci, sete me na korene među srpskim narodom nastanjenim tamo decenijama.

Paket svima kojima je u srcu prvak Evrope i sveta iz 1991. godine završio je u rukama fudbalskog veterana rođenog 6. novembra 1950. godine u Koljanima kod Vrlike, na polovini puta Knin – Sinj.

– Pažnja ljudi iz voljene Crvene zvezde zaista me dirnula, pogodila u srce, ganuo me potez voljenog kluba, najvećeg u ovom delu Evrope. Nije to samo pomoć, to je za sve nas više od brige, ljubavi, podrške... Kad ćemo da budemo složni i jedinstveni nego sad? Nisam mogao da verujem šta sam video kad se parkirao autobus sa Marakane. Dobio sam knjige „Crveno-belo srce” i „Zvezda opet sija”, čitaću ih nekoliko puta ovih dana, od jutra do mraka. Poslednjih mesec i po uglavnom trošim vreme čitajući. Dobio sam i šal, razne životne namirnice, ulje, šećer, slatkiše... Kad pogledam u ormaru Zvezdin peškir iz 1991. godine vrate mi se pred oči slike iz Barija i Tokija. To je uspomena svakom zvezdašu, od Amerike do Australije.

Milan Gajić, desni bek i Srđan Babić, štoper giganta iz Ljutice Bogdana, zlatni omladinci sa Svetskog prvenstva 2015. godine na Novom Zelandu obradovali su Garićev dom.

– U izolaciji provodim dane, kao i svi „dečaci” mojih godina. Svakog dana čitam „Žurnal”, dan bez nepročitanih novina za mene je propao! Fudbal mi je davno ušao pod kožu, Zvezda je, podrazumeva se, najveća ljubav u sportu, zatim Rajko Mitić, pa redom ostali naši velikani.

Više od pola veka je u fudbalu, a ceo život uz crveno-bele. Voli Garić da to da naglasi.

– Vezan sam i za Beograd, služio sam armiju na Dorćolu, 15 meseci nosio uniformu. Ponosito. Imam svoje mesto u hramu evropskog fudbala, gledam svaku utakmicu na Marakani sa sredine zapadne tribine, iz 48. reda sa 48. sedišta. Zvezda je srpska svetinja. Vojna lica su svojevremeno navijala za Partizan, ja sam se opredelio za moje, crveno-bele.

Vratio se, na kratko, na rodni kraj, zatim na dane u Novoj Pazovi gde je imao funkciju predsednika Radničkog.

– Pola Koljana, mog sela, ne postoji, jezero ga je potopilo. Došao sam u Novu Pazovu 1957. godine, a u Zemunu sam od 2007. Igrao sam u Radničkom, od 2002. do 2008. bio na čelu kluba, podneo ostavku, međutim, ne bih sad, ipak, o tome. Fudbal je bio snažan, jači, među poslednjima pobedili smo zrenjaninski Proleter i Bečej, prvoligaše u jugoslovenskoj ligi. Delegat FSS postao sam 2008. – završio je Dmitar Garić – Mića, jedan od svedoka istorijskih dana kluba nedaleko od Autokomande.