Горана Табак (49), супруга Жана чувеног кошаркаша Југопластике и ћерка још чувенијег Рата Тврдића, за Слободну Далмацију говорила је о најтежем животном искуству - борби са коронавирусом. Битка је трајала више од месец дана, а како сама потврђује у неколико наврата живот јој је висио о концу.
Интервју је толико поучан и опомињући да би га требало више пута прочитати, посебно кад вам попусти пажња и почнете да мање водите рачуна о превентиви. Цео интервју можете да прочитате на сајту Слободне Далмације или Спортских новости. Сегменте Горанине приче вам преносимо у нади да ћете њен пример схватити изузетно озбиљно као опомену.
- Нисам знала да је могуће остати жив након драме, хорора, како год хоћете, коју сам проживљавала 32 дана у приватној болници "Зарзуела" у Мадриду. Није ми било ни на крај памети да бих се ја могла заразити коронавирусом и да бих због њега замало могла умрети - гласио је почетак телефонског разговора Горане и колеге Ивице Марковића из Слободне Далмације.
Драма је почела 11. марта. Део приче, које није била свесна, пренели су јој до детаља запослени у болници у којој је победила смрт и супруг Жан.
- Свима сам, а да то нисам ни знала, несвесно написала СМС: „Ја не верујем да ћу се из овог извући жива.” То је било последње што сам написала на мобилном, а да сам то написала, сазнала сам тек кад сам изашла из болнице, они су ми то рекли и показали ми поруку.
Дуга и исцрпљујућа битка имала је и доста кризних тренутака, у једном од њих била и разум је био на удару:
- Нисам више могла да издржим, молила сам лекаре и медицинске сестре да искључе апарате на које сам прикључена како би ме одржавали у животу. Проживљавала сам нешто нестварно, нешто што је тешко схватити ономе који нешто такво никада нису доживели.
После 26 дана на интензивној дошао је дан кад су лекари одлучили да Горану скину са апарата.
- Рекли су ми да ће ми скинути све апарате како би видели да ли могу самостално да дишем. У тој шок-соби остали смо само мој лекар, две медицинске сестре и ја. У рупу у грлу ставио ми је чеп и почела сам да дишем као риба. Тада су ме дигли из кревета и ставили ме у столицу. Рекли су ми да морам да поједем компот и попијем сок, као и да морам да попијем таблету. Сва сам се тресла и убрзано сам дисала. Тај доручак ми је трајао 40 минута. Никако нисам могла да почнем нормално да дишем, онда су ми показали неке вежбе са рукама које су ми помогле да удахнем мало више ваздуха.
Из шок собе је изашла 17. априла, а из болнице седам дана касније.
- Из дана у дан ми се побољшавало стање и из болнице сам изишла 24. априла. То ми је најсрећнији дан у животу. То је мој други рођендан -казала је радосна Горана.
КАД РАТО НИЈЕ УМРО ОД МУКЕ...
На питање како је њену битку поднео отац Рато, који је у Сплиту.
- Кад није сад умро од муке што сам ово проживљавала, мислим да ће живети још много, много година - каже Горана.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
